BRISEL

Brisel je grad sa posebnom energijom i razlikuje se po mnogo čemu od ostalih prestonica. Jedan je od najlepših gradova u Evropi ne samo zbog umetnosti i arhitekture iz svih epoha koje se harmonično mešaju i stapaju jedna s drugom, već i zahvaljujući ljudima koji u njemu žive i koji svojim različitim nacionalnostima, jezicima i kulturama tome doprinose. Ovaj kosmopolitski grad i moderni centar, nastao na ogromnom istorijsko-kulturnom nasleđu jeste, iako nimalo jeftina, izvanredna turistička destinacija koju vredi posetiti.   

IMIDŽ

Budući  da je Brisel sedište Evropske Unije i međunarodnih institucija poput NATOa i da mediji, u skladu sa ozbiljnošću informacija koje prenose, uglavnom šalju vrlo neinspirativne slike i snimke grada, ne vodeći računa o njegovom imidžu i vizuelnoj poruci koju šalju u svet, nije čudno što se Brisel, vrlo često, pogrešno zamišlja kao kompleks zgrada sa zastavama zemalja članica i što se o njemu ne razmišlja kao o glavnom gradu jedne vrlo bogate zemlje i centru kulture sa neverovatno bogatom turističkom ponudom.

BRISEL – GLAVNI GRAD

Administrativna podela Belgije je prilično komplikovana. Ova zemlja podeljena je na tri velike regije: Flandriju, Valoniju i Brisel – Glavni grad. Brisel jeste, dakle, glavni grad zemlje Belgije, glavni grad regije Brisel- Glavni grad, koji čini 19 opština sa ukupno milion i dvesta hiljada stanovnika, ali i glavni grad opštine Grad Brisel, koja broji samo oko 200 hiljada stanovnika i predstavlja turističko jezgro cele regije Brisel.

BOLJE DVA

Zanimljivo je da, iako nemaju svoj nacionalni jezik, Belgijanci imaju dva zvanična jezika: belgijski tj. flamanski francuski i belgijski tj. flamanski dijalekt holandskog jezika. Ova podela usledila je pod uticajem istorijskih okolnosti kada je jedan deo belgijskog naroda (uglavnom buržuji starosedeoci) prihvatio francuski jezik kao svoj maternji, zbog čega ih ne treba nazivati ni mešati sa Francuzima, dok se drugi deo populacije opredelio isključivo za holandski. Pre terorističkih napada, upravo je jezička dominantnost bila glavni uzrok ozbiljnih političkih problema koji su pretili raspadu zemlje ili, bolje rečeno, legitimnoj podeli na nove teritorijalne, lingvistički determinisane celine.  

BESPLATNI BRISEL

Brisel je generalno skup grad za koji treba izdvojiti puno para, ali, na sreću, ima mnogo znamenitosti i aktivnosti u kojima se može uživati potpuno besplatno.

GRAND PLACE

Veliki trg (Grand Place) je, zaista, jedan od najlepših trgova u Evropi. Predstavlja geografski, istorijski i finansijski centar grada koji čini kompleks zgrada u neoklasičnom flamanskom stilu. Pored Opštine (Hôtel de Ville), koja datira iz 1459. i čiju fasadu krasi oko 150 statua i toranj sa statuom Svetog Mihajla na vrhu, tu je i Kraljevska kuća (Masion de Roi), nekadašnja kraljevska rezidencija, danas Gradski muzej, i kompleks velelepnih zgrada u kojima su smešteni sindikati i druge javne institucije.

MANEKEN

Čuvena fontana i zaštitni znak Brisela jeste statua nagog dečaka koji vrši nuždu (Manneken pis) i nalazi se u jednoj od turističkih ulica, punih prodavnica čokolade i suvenira, u blizini trga. Iako postoji mnogo legendi, ne zna se tačno kako je Maneken postao obeležje grada. Uglavnom, jedna od najprihvatljivijih priča jeste o detetu koje se izgubilo i koje je, posle potrage u kojoj je učestvovao ceo grad, nađeno kako piški u parku. Druge legende vezuju se za dete koje je spasilo grad time što je piškilo po neprijateljima ili po koncu upaljenog dinamita i time pomoglo da se grad odbrani od napada i požara.

Devojčica koja piški (Jeanneke pis) je ženska skulptura koja predstavlja suprotnost manekenu i nalazi se na približno istoj udaljenost od trga samo sa druge strane. Tom Francn (Tom Frantzen), briselski vajar poznat po skulpturama u gradu, 1998. napravio je statuu psa (Het Zinekke) koja je tematski povezana sa prve dve.

GRAD STRIPOVA

Brisel je grad stripova. Na svakom koraku može se naići na eksploziju kolorita, Tintinove avanture (Les Aventures de Tintin et Milou), Gašu Šeprtlju (Gaston Lagaffe) ili mačke na biciklu. Lokalni umetnici naslikali su 30 murala na zgradama oštećenim za vreme svetskih ratova, iako malih priča iz stripova ima na stanicama, panoima, pa čak i panelima kojima se ograđuju radovi na ulicama. Ako volite stripove, uživaćete u specijalizovanim prodavnicama i knjižarama, kao i u ćaskanju sa uličnim prodavcima stripova i suvenira sa detaljima i junacima iz istih.

GRAD KULTURE

Mont des arte je kulturni i istorijski kompleks grada koji čine Kraljevska biblioteka, Nacionalni arhiv, Kongresna palata i gradski park novog geometrijskog oblika – delo pejzažnog arhitekte Renea Pešera (René Pechère), sa spomenikom kralja Alberta na sredini.

Na vrhu brda, u zgradi bivšeg magacina Old England nalazi se Muzej muzičkih instrumenata (Musée des instruments de musique) sa neverovatnom kolekcijom od više od osam hiljada najstarijih i najčudnijih instrumenata, kao i Kraljevski muzej lepih umetnosti (Les Musées royaux des Beaux-Arts de Belgique), Kraljevska palata (Palais Royal de Bruxelles) i druge zgrade i institucije vrlo interesantne arhitekture.

SABLON

Kvart Sablon (Le Sablon) zauzima prostor između dva velika trga. Na Malom Sablonu (Place du Petit Sablon) nalazi se park sa fontanom grofova Egmonda i Horna a, preko puta, Bogorodičina crkva (Église Notre-Dame du Sablon) u tipičnom belgijskom gotičkom stilu, .

 U ulici iznad parka nalazi se Egmondova palata, današnja zgrada Ministarstva spoljnih poslova čiji je jedan deo rezervisan za besplatne izložbe savremene, pretežno afričke, umetnosti koje organizuje Kraljevski institut za međunarodne odnose i koje treba posetiti jer su uvek odlične i nesvakidašnje.

Veliki Sablon (Place du Gran Sablon) je nekadašnji centar visoke klase i to se oseća u ambijentu, ne samo u arhitekturi i privatnim galerijama, već i u ekskluzivnim bistroima, restoranima i poslastičarama koje posećuju samo određeni ljudi. U tako, možda, pomalo sterilnom, ali šarmantnom, mondenskom kvartu, jedino se poneki turista i engleske babe bez kompleksa usude da svoj sendvič pojedu na klupi, što je vrlo pozitivno jer time doprinose stvaraju potrebne društvene ravnoteže u gradu.

Pored Palate pravde (Palais de Justice), impozantne po veličini, nalaze se spomenici podignuti žrtvama u anglo-belgijskom ratu i vidikovac odakle se, ako je  lepo vreme, što je u Briselu diskutabilno, vidi Atomijum.

EVROPSKI PARLAMENT

Brisel je, pored  Strazbura i Luksamburga, sedište Evropske Unije pa se u centru grada nalazi tzv. Evropski kvart gde se raspravlja o zakonima i budžetu Evrope, ali i održanju funkcionalnosti Evropske komisije. Oni koji žele da znaju više o tome mogu da posete Parlamentarijum (Le Parlamentarium) koji je besplatan i sa multimedijalnim autovodičima na 24 jezika.

PARKOVI

 Park Jubileja (Parc du Cinquantenair) u kome dominira skup zgrada u obliku slova U (Velika džamija i Islamski centar, Kraljevski vojni muzej i Muzej automobila) i Trijunfalni luk i Leopoldov park (Parc Léopold) su dva ogromna i najznačajnija parka u Briselu.

ATOMIJUM

Atomijum (Atomium) je konstrukcija od čelika i aluminijuma, napravljena 1958. povodom Svetske izložbe (Exposition Universelle et Internationale de Bruxelles), prve važne internacionalne izložbe dostignuća posle II svetskog rata i jedno je od najpopularnijih obeležja Brisela. Struktura koja imitira devet atoma kristala gvožda uvećanih nekoliko milijardi puta, sa tri tornja koji, kao noseći stubovi, podržavaju blistave aluminijumske sfere, predstavljala je veliki arhitektonski izazov za svog inženjera, Andrea Vaterkejna (André Waterkeyn). Svaka sfera rezervisana je za konkretnu aktivnost, uglavnom izložbe slika i fotografija, dok se na zadnjem spratu nalazi restoran sa vidikovcem.

Atomijum je udaljen od centra i do njega možete stići autobusom, linijama 84 i 88, metroom  6 ili tramvajskom linijom 51 sa silaskom na stanicu Heysel. Cena po osobi je 12 evra, a deca mlađa od 6 godina ne plaćaju ulaz. Budući da nije jeftino, a ni blizu, i da vam je, skakako, potrebno malo više vremena za obilazak, procenite sami da li ga treba posetiti ili je bolje ostati u centru.

U istom kvartu nalazi se park Mala Evropa sa 350 maketa najznačajnijih evropskih spomenika u razmeri 1:25.

CENTAR GRADA

Palata berze (La Bourse de valeurs de Bruxelles) je amblematska zgrada i mesto sastajanja i okupljanja mladih. Građena je u neorenesansnom stilu sa elementima klasične arhitekture poput korintskih stubova, neizbežna dva lava koji sa vrha čuvaju monumentalne stepenice i četiri karijatide koje predstavljaju zaštitu, trgovinu, umetnost i pobedu i koje je, navodno, izradio Roden.

Nova Ulica (Rue Nueve) rezervisana je za šoping i prodavnice, a u paralelnim ulicama nalaze se mali trgovi sa crkvama i drugim amblematskim zgradama.

Mladi ljudi okupljaju se na druženje po kafićima i restoranima na Trgu Svete Katarine (Place Sainte- Catherine) na kome se nalazi i istoimena katedrala.

KARTICA

Ukoliko želite da svoje vreme posvetite intenzivnijem i edukativnijem otkrivanju kulturnih i umetničkih vrednosti grada, treba napraviti selekciju jer je ponuda neočekivano velika, a muzeji i galerije uglavnom imaju evropsko radno vreme od 9 do 5. Individualne ulaznice su skupe, stoga, ukoliko ne želite da probijete budžet i imate u planu da posetite bar 3 od 39 muzeja i spomenika u gradu, Brissel card od 27, 35 i 43 evra za 24, 48 i 72 sata jeste najbolje rešenje. Može se kupiti i online ali se, svakako, mora preuzeti lično u Turističkoj kancelariji na Trgu. Ovom karticom možete priuštiti sebi velika i mala zadovoljstva i uživanja za sva čula.

MUZEJ ČOKOLADE I KAKAA

Iako su Španci doneli kakao u Evropu, Belgijanci su napravili recept za najbolju čokoladu na svetu. O poreklu kakaa i periodu komercijalizacije, proizvodnji i beneficijima čokolade možete saznati više u Muzeju čokolade i kakaa (Musée du cacao et du chocolat) u kojem, naravno, imate besplatnu degustaciju i radionice za elaboraciju pralina, kako za decu i tako i za odrasle. Muzej se nalazi na samom trgu, pored opštine, na samom početku prve sporedne ulice, ali su zgrada i naziv muzeja toliko neupadljivi da se morate potruditi da ih nađete. Individualna ulaznica bez turističke kartice je 5 evra.

MUZEJ PIVA

Belgijanci imaju bogatu tradiciju u proizvodnji piva koja se, i dan- danas, izuzetno neguje i poštuje. Brojni su muzeji i turističke aktivnosti koji, pored informacija o proizvodnji i načinu pripreme, uključuju i degustacije piva, ali vredi posetiti Muzej piva na Velikom trgu, ne samo da biste videli očuvane skalamerije, porcelansko posuđe i metalne cisterne za proizvodnju i konzervaciju piva, što i nije ništa posebno, već zbog načina na koji vam profesionalac, posle obilaska muzeja, ritualno posluži čašu piva, a penu, koja samo što nije prelila čašu, preseče i otkloni velikim nožem.

KRALJEVSKI

Kraljevski muzej lepih umetnosti (Musées Royaux des Beaux-Arts de Belgique) čini kompleks od 6 muzeja. Galerija starih majstora (Musée Oldmasters), Muzej Magrit (Musée Magritte) i Muzej umetnosti s kraja XIX veka (Musée Fin-de-Siècle) nalaze se u istoj zgradi, dok se Muzej savremene umetnosti (Musée Modern), Muzej Konstantina Monjua i Muzej Antoana Verca (Musée Meunier  et Musée Wierz) nalaze na drugim lokacijama, ali nedaleko odatle.

U Galeriji starih majstora nalaze se umetnička dela flamanskih slikara nastala u periodu od XV do XVIII veka. Pored dominantnog Van Djuka, tu je i Brojgel Stariji sa Padom pobunjenih anđela sa neba, prepoznatljivi Memling i mnogi drugi velikani. Naravno, učitelj Ruben, najznačajniji  i najinteresantniji barokni slikar, ima svoju salu sa dvadesetak slika, što i nije previše, budući da njegov opus broji oko hiljadu petsto slika i da je već dosadan koliko ga svuda ima. Ako nemate dovoljno vremena, ili ne volite religioznu umetnost i portrete, stare majstore možete ostaviti za neki drugi put.

Muzej Renea Magrita  posvećuje veliki deo kolekcija belgijskom nadrealizmu, pre svega, Reneu Magritu i njegovim sledbenicima, ali i drugim velikim svetskim imenima iz istog pravca.

Podzemni multidisciplinarni Muzej umetnosti s kraja XIX i početkom XX veka, tačnije, između 1888 do 1914., slavi bogatstvo ovog perioda u književnosti, fotografiji, arhitekturi, operi i muzici i kulturi uopšte. Pored Gogena, Monea, Rodena, Van Goga, Ensora i mnogih drugih, može se čitati poezija značajnih belgijskih pesnika, videti art nouveau nameštaj, fotografije nekadašnjeg Brisela, ali i slušati Vagnerove opere sa pokretnim minijaturama scenskih postavki. Muzej impresionira kolekcijama, ali i jedinstvenim liftom sa umetničkim slikama i foteljama.

TEORIJA UMETNOSTI I SVESTI

Belle Époque i Art Nouveau

,, Zlatno doba” (Belle Époque) je period ekonomskog i društvenog razvoja u Evropi i obuhvata vremenski raspon od 1871.do 1914. Zahvaljujući razvoju industrije i tehnologije i novim izumima poput železnice, telefona, gasnih lampi i drugih, znatno se poboljšava kvalitet života ljudi, što dovodi do bogaćenja buržoazije, učvršćivanja proleterijata i stvaranja osnova za širenje mas-kulture ili kulture masa. Iako se ovaj period odlikovao, ne samo po društvenim razlikama, već i po ratovima i kolonijalnim osvajanjima, te godine su zbog velike cirkulacije novca i novih proizvoda bile veoma plodne za umetnike. Velike industrije i trgovine imale su potrebu da se razlikuju na tržištu i zato žele vizuelnu reklamu kako bi privukle pažnju neukih ljudi sa ulice, i to sa istom količinom teksta u manjem fontu i većim slikama.

Društvene promene i umetnici koji običan reklamni materijal pretvaraju u sofisticirano umetničko delo stvaraju novu umetnost (modernizam) koja se jedino u Francuskoj i Belgiji naziva Art Nouveau. Cilj ovih umetničkih postera nije isključivo komercijalan jer umetnici shvataju da je jedan poster art nuvoa direktna veza između umetnika i naroda i time žele da promene društvo jer znaju da i neškolovana domaćica sa zalepljenim posterom na zidu uči i konzumira umetnost. Kroz jasni izraz i poruku, intelektualci i novinari, doprinoseći time širenju liberalnih i socijalističkih ideja, podižu kulturni nivo i svest naroda, pa se, pored komercijalnih postera za higijenske proizvode, kafu, čokoladu, šampanjac ili kavu, mogu videti i posteri koji nude utočište deci bez doma, majčije mleko ženama sa malom decom, kao i posteri koji pozivaju na kulturna i sportska okupljanja i svečanosti.

Nije, dakle, slučajan njihov današnji visok nivo svesti, odnos prema društvu, različitosti i ljudskim pravima ako se osvrnemo na činjenicu da se toliko dugo, intenzivno radilo na tome. Iako se zbog terorističkih napada danas u Briselu malo više živi stress époque, i dalje otvoreno u svoj grad prihvataju strance, vrlo su politički korektni i poštuju sve vrste rasnog, verskog i seksualnog opredeljenja u čemu su dva-tri veka ispred mnogih evropskih zemalja. Vrlo su česti mešoviti brakovi sa drugim evropskim narodima, drugom ili trećom generacijom imigranata iz Afrike, Amerike i Azije i brakovi među istim polom, ali nema brakova sa članovima muslimanke zajednice, ne zbog verskih predrasuda Belgijanaca ili Belgijanki, koje se neretko žale da ih istočnjački švaleri zavode, a posle ostavljaju i žene svoje žene, već, upravo, zbog zatvorenosti suprotne strane. Retki su brakovi među jezički različito opredeljenim Belgijancima, što je vrlo čudno, budući da su toliko otvoreni i da zadnjih 180 godina žive u zajednici.

JEDINA MANA

Art Noveau i Belle Époque bogate arhitekturu i kulturu, ali stvaraju i mali fizički problem današnjim posetiocima. Iako su zgrade art nuvoa dekorativne i prelepe, uglavnom nisu praktične i dostupne starijim ljudima, ljudima sa problemima u kretanju ili roditeljima sa decom u kolicima. Hodnici su vrlo uski, a spratovi povezani visokim i kosim stepenicama čija je rekonstrukcija, kao i izgradnja liftova, nemoguća jer bi se time potpuno narušila njihova estetska vrednost. 

BOEMI

 Belgijanci su pravi Asteriksi i Obeliksi, plavi i dugačkih trepavica,samo uglavnom mršavi, dok su Belgijanke ljupke i otmene, nenapadno obučene i neupadljivo lepe žene. One su šarmantne i samo prividno neopterećene lepotom budući da se neguju i šminkaju da bi izgledale što prirodnije i nenašminkano. O lepoti žena afričkog porekla suvišno je govoriti jer one su, jednostavno, božanstvene. Belgijanci su strastveni pušači i vole boemski život što dokazuje Brisel pun bistroa i pivnica, i to ne samo onih pripremljenih za turiste, već i onih baš pravih kafana, kao za njihovu dušu.

SKUPO JE!

Brisel nije jeftin grad i ukoliko u njemu boravite više od par dana gotovo je nemoguće sebi priuštiti svakodnevnu restorantsku gozbu i to više puta dnevno. U gradu postoji nekoliko belgijskih lanaca supermarketa sa pretežno španskim, italijanskim i nemačkim proizvodima koji su, kao uvozna roba, skuplji i zato se, ukoliko želite da vidite i probate njihovu hranu, uvek opredelite za Lidl u centru grada, koji pored standardnih cena i standardnih proizvoda, nudi i određene domaće proizvode, poput sireva, piva, čokolade itd.

Ne bi se reklo da Belgijanci imaju posebnu nacionalnu kuhinju, ali hvale se nekim belgijskim ćuftama, koje nisu nikakve u poređenju sa našim faširanim šniclama. Popularne su i razne vrste salata i školjke. Na trgu se može videti dnevni meni za 12-15 evra i to je cena najjeftinijeg ručka, čak i u azijatskim restoranima kojih je mnogo i na svakom koraku. U običnim kafićima možete pojesti neku salatu za 10-13 evra ili sendvič za 7-10 evra, ali na to dodajte i cenu pića. Obrok sa mesom ili ribom u boljem restoranu neće vas koštati manje od 25 -30 evra po osobi. Prosečna cena kafe je 3 evra, a toliko je i mala čaša piva. Ljubitelji slatkiša mogu da probaju vafel sa šlagom ili sladoledom svih ukusa. Jedino se čokolada može degustirati gratis na gotovo svim specijalizovanim prodajnim mestima. Dovoljno je da uđete i prošetate tim prelepim prodavnicama, uživate u mirisu čokolade i najlepšim pakovanjima bombonjera a, ukoliko nema posluženja na vidiku, neko će vam već prići i pitati da li želite da probate.

Kako stići

Iz Niša još uvek nema direktnog leta do Brisela ali, ako unapred rezervišete preko Milana ili Berlina, karte možete naći i za manje od 20 evra. Brisel ima dva aerodroma: Zaventem, glavni aerodrom, sa koga uglavnom leti nacionalna kompanija Brussels Airlines i aerodrom Charleroi, rezervisan za Rajaner i letove drugih low cost kompanija.

Od glavnog aerodroma do centra možete stići vozom, a karta košta 9 evra preko nedelje i 15.40 vikendom. Cena autobuske karte je 4.80, ako kartu kupujete na automatu, i 6 evra, ako je kupujete u autobusu. Taksi do centra košta oko 45 evra.

 Aerodrom Charleroi je udaljen 55 km od grada i, iskreno, nema dobru konekciju sa centrom. Kompanija Flibco je jedina koja ima autobuse sa polascima na svakih pola sata, ali problem je u tome što sa aerodroma kreće samo jedan autobus koji je skoro uvek pun putnika. Ukoliko se mesta popune, moraćete čekati pola sata do dolaska drugog autobusa u koji ćete ući ili ne, u zavisnosti od dužine reda za ulazak u naredni autobus i vaše pozicije u njemu. Redovi se uvek prave i poštuju se, ali ima previše putnika pa se zato nemojte ljutiti ukoliko morate da čekate i naredna dva-tri sata do polaska. Vodite računa o tome i pokušajte da predvidite gužve, pogotovu ako vam je i povratak sa istog aerodroma. Autobus staje i kreće za aerodrom sa Železničke stanice Bruxelles-Midi odakle za svoje odredište možete hvatati metro, voz ili taksi. Cena karte u jednom pravcu je 17 evra i preporučuje se kupovina online. Stanica je od strogog centra udaljena 20 minuta pešice, što i nije neka udaljenost, ali je zona sablasna, slabo osvetljena i prljava i nije baš za šetnju, pogotovo ne noćnu. Taksi do centra košta, manje-više, 10 evra pa se bolje vozite nego da vučete kofere tamo-amo.

Smeštaj

Rezervišite smeštaj par meseci pre polaska i možete naći vrlo pristojne hotele i sobe za dve osobe po ceni od 55 -60 evra u centru grada. Dovedite u pitanje kvalitet svega što je jeftinije od toga i, bar u ovom slučaju, uvek je bolje opredeliti se i za malo skuplji centar nego za malo jeftiniju periferiju.

 Brisel je grad za svačiji ukus, a da biste ga doživeli na pravi način, realno potrebno je sedam do deset dana. Organizujte na vreme svoje putovanje i nećete se pokajati izborom destinacije i sigurno vam neće biti žao potrošenog novca.

KAŠKAIŠ

Kaškaiš (Cascais) je primorsko mesto sa trideset hiljada stanovnika, udaljeno samo dvadeset pet kilometara od Lisabona. Zahvaljujući neodoljivom starom gradu, vrtu muzeja sa bogatom kulturnom ponudom i velikim brojem turističkih atrakcija i istorijskih spomenika, prelepim plažama za uživanje i porodični odmor ili divljim plažama za surf, prijatnim maršrutama za šetnju i planinarenje, ‘portugalski Sen Trope’ je, uprkos famoznoj dekadenciji, decenijama veoma popularno mondensko mesto u čijem se boemskom ambijentu sve se veći broj turista iz celog sveta opredeljuje da provede svoje odmore.

GRADSKE PLAŽE

Sve izvanredne plaže nalaze se u samom centru grada, vrlo su čiste i nema prevelikih gužvi. Uglavnom su porodične i, naravno, besplatne. Iako je Atlantski okean prilično hladan i kupaju sa samo najhrabriji, plaže su idealne za nas, kukavice, koji se u vodi samo povremeno rashlađujemo dok hranimo telo vitaminom D i za decu. Navikli smo da su gradske plaže skoro u istoj ravni sa šetalištem i ulicom, međutim, u Kaškaišu se do šetališta spušta stepenicama sa glavne ulice, a zatim se sa šetališta stepenicama dalje spušta do plaže. Restorani i kafići na plaži, kojih ima u izobilju i za koje se, takođe, morate stepenicama penjati ili spuštati, nalaze se negde u sredini, pa nam je time omogućen pogled na more sa drugog ili trećeg sprata.

ZA KIČMU

U Kaškaišu su za gradske plaže karakteristične ogromne isklesane stene poput tribina, koje, u prvi mah, izgledaju čudno budući da nisu prirodna udubljenja koja se mogu videti na nekim grčkim ostrvima, već ručni rad u kamenu. Ipak, prava su stvar za one koje ne vole da leže na pesku, a vole da uživaju u pogledu sa visine. Dobre su i za kičmu, jer se ne lomite u pesku. Na nekim mestima se može kupati u bazenima u samom moru u kojima uvek ima puno dece, što znači da je bezbedno.

NOĆNI PIKNIK

Voda na gradskim plažama je prilično mirna i skoro bez talasa, pa se vikendom cele porodice sa decom skupljaju i druže, čak i noću. Iako za naš mentalitet i naše pojmove čuvanja dece nije uvek prihvatljivo da deca jurcaju po delimično osvetljenim plažama dok se roditelji super provode na noćnom pikniku, moram priznati da je atmosfera fantastična i da je ne treba propustiti.

NA PUTU DO RAJA

Plaže van grada su divlje i sa ogromnim talasima zbog čega su za profesionalne surfere pravi raj. Iz grada se pešice može stići do četiri prelepe plaže sa sitnim peskom zlatne boje, među kojima se izdvaja Ginšu (Guincho), udaljena osam kilometara od centra. Sve plaže pripadaju Nacionalnom parku Sintra, pa su one izuzetne upravo zbog svoje netaknute prirodne lepote. Ukoliko želite da posetite ovu plažu i uživate u okeanu, možete iznajmiti bicikle i malo se rekreirati. Biciklistička staza je pogodna za sve uzraste, ne zahteva nikakav fizički napor, a usput se mogu praviti pauze i uživati u komplementarnim aktivnostima poput ćaskanja sa tetkama na tezgama sa ručnim radovima i tipičnim portugalskim proizvodima ili razgledanja usputnih svetionika, tvrđava i prirode. Najbitnije od svega jeste da se morate zaštiti od sunca jer hlada nema.

VRATA PAKLA

Na dva kilometra od grada, prijatnom šetnjom pored mora, dolazi se do erozirale litice od koje je nastala pećina, poznata pod nazivom Boca do Inferno (u slobodnijem prevodu ‘Vrata pakla’). Potopljena pećina može se videti za vreme oseke i vrlo je popularna turistička atrakcija.

CENTAR

U luci, u samom centru Kaškaiša, nalazi se kompleks luksuznih restorana i kafića pripremljenih za bogate turiste koji su tu usidrili svoje jahte.

Tu je i Glavni trg sa spomenicima, Opština u kojoj se nalazi Gradski muzej za sve one koji su zainteresovani da saznaju nešto više o istoriji i nekadašnjem izgledu grada.

Trg i ceo grad ulepšani su interesantnim crno-belim parterom u prepoznatljivom i jedinstvenom portugalskom stilu, a nasuprot modernim hotelima i zgradama može se uočiti  prelepa gospodska kuća iz 20. veka, koja je za razliku od drugih starih i napuštenih kuća i zamkova na šetalištu, renovirana i pretvorena u zgradu neke državne institucije.

STRANCI

Od trga vode male, tesne uličice, pune prodavnica koje mame turiste da kupuju portugalska vina, tradicionalne slatkiše i suvenire. Dok šetate od jednog do drugog trga u starom delu grada, naići ćete na vrlo originalne, malecne kafiće i restorane sa najrazličitijim vrstama hrane i mnogo stranaca koji uživaju u ambijentu. Ima dosta Engleza, ali normalne vrste, onih koji su obučeni i pristojni i koji se ne skidaju i ne prave gluposti posle dve čaše nekog alkohola. Iako naših ljudi ima vrlo, vrlo malo, lako ćete ih prepoznati. Naše žene se po lepoti i stilu mogu uočiti jer su doterane i šarmantne, kokete i kad piju jutarnju kafu u kafiću na plaži. Drugi način prepoznavanja naših ljudi jeste engleski jezik: što ga gore pričamo, glasnije ga pričamo.

U TVRĐAVI

Luka se nalazi u senci nedavno potpuno renovirane tvrđave iz XVI veka koja je pretvorena u ekskluzivni hotel u čijim se vrtovima i predvorju nalazi Gradski muzej savremene umetnosti (Museu de Arte Urbana e Contemporânea de Cascais), jedan od retkih multidisciplinarnih muzeja u svetu koji u pokretu globalne savremene urbane umetnosti promovišu direktni kontakt publike i vizuelnih, kako portugalskih, tako i stranih umetnika.

GRAD MUZEJA

Ulaz u tvrđavu je besplatan, a iz tvrđave se dalje ulazi u Grad muzeja (Bairro dos Museus) sa čak dvadeset kulturno-istorijskih znamenitosti. 

DVA BOGATAŠA I MUZEJ

Muzej grofova iz Gimaraiša (Museu dos Condes de Castro Guimarães) smešten je u nekadašnjem tornju Svetog Sebastijana (Torre de S. Sebastião) žute boje, koji je početkom dvadesetog veka u lažnom gotičkom stilu izgradio irski prodavca duvana. On je na posedu Svete Marte napravio kompleks građevina koji, pored pomenutog tornja, čine i Kuća Svete Marije (Casa de Santa Maria) i Svetionik Svete Marte (Farol de Santa Marta), takođe muzeji.

Posle smrti ovog bogataša, toranj je pripao drugom bogatašu, ovog puta portugalskog porekla, zahvaljujući kome je postao muzej i nosi njegovo ime. U muzeju se nalaze umetnička dela, nameštaj, stari nakit, oružje i posuđe od porcelana iz ličnih kolekcija obojice vlasnika i galantne gospode. Najznačajniji eksponat muzeja jeste manuskript iz XVI veka u kome se može videti jedna od najstarijih slika Lisabona. Ulaz se plaća, ali sasvim je dovoljno posetiti samo prelepi klauster u špansko-arapskom stilu, bez ulaska u muzej.

NIŠTA BEZ BRATA

Kuća Svete Marije je značajno delo arhitekte Raula Lina. Arhitekta je unutrašnjost kuće ukrasio dekorativnim pločicama religioznih motiva iz XVII veka, koje je njegov brat nabavio iz neke stare kapele na jugu zemlje, dok je plafon od drveta u sali za ručavanje oslikan uljanim bojama. Upravo zbog ovih karakteristika, a pre svega zbog pločica, kuća se smatra amblematskim delom (iako nije ništa posebno) i stilski pripada portugalskom baroku. U kući-muzeju redovno se održavaju konferencije, radionice i izložbe. Svetionik se, takođe, može posetiti, kao i muzej koji se nalazi u njemu i u kome se mogu videti slike i novinski članci o izgradnji i njegovom prvobitnom izgledu. Ulaz u sva tri muzeja se plaća, pa iako je cena simbolična, ne treba gubiti vreme jer su fasade i priroda koje okružuju ove objekte mnogo živopisnije i lepše od samih enterijera.

PLOČICE I CVETIĆI

Park maršala Karmona ili Gandarinje (Parque Marechal Carmona ou da Gandarinha) čine dva velika vrta. Pored muzeja, u sklopu gornjeg vrta nalazi se Kapela Svetog Sebastijana (Ermida de S. Sebastião), specifična građevina iz XVI veka, živopisne fasade i neozaobilaznih portugalskih plavih pločica sa cvetnim motivima koje ne prate nikakav stil ni red.

ĆAKNUTI GROF

Drugi vrt pripadao je grofu od Gandarinje koji je napravio romantični park, ujedinio oba vrta u jedinstvenu celinu, a onda je, pored svoje, ne tako male, imovine, opštini poklonio i park da građani u letnjem periodu uživaju u prijatnoj šetnji, u svežini i hladu. Grof mora da je bio ćaknut. Ni dan-danas nije otkriveno zašto je bio toliki čovek, a ne srebroljubac, kao svi normalni ljudi. Park je fantastično mesto za decu jer je neka vrsta zoološkog vrta sa domaćim životinjama koje slobodno šetaju po ogromnoj zelenoj zoni ili sede u krilo ili na glavi nekoj od figura slavnih ličnosti iz istorije i mitologije. Ima puno malih jezera, šetalište i jedan kafić sa velikom terasom  u hladu za ozbiljne ljubitelje prirode, zonu za piknik i sportske terene.

BAŠ UMETNIČKI

Kulturni centar (Centro cultural de Cascais), pored koncertne sale i sala za konferencije,  nudi svoj prostor stalnim kolekcijama i gostujućim izložbama slika i fotografija. Zgrada je nekad bila manastir, a zatim prva visoka škola filozofije. U današnjem eksterijeru i enterijeru zgrade ne mogu se naslutiti njene nekadašnje funkcije budući da moderna fasada veselih boja odaje utisak svežine i kreativnosti, a dinamičnosti muzeja doprinosi i muzika iz kafića u samom patiju.

Ulaz nije slobodan ali, ako volite umetnost i želite da vidite savremene portugalske slikare, vredi platiti pet evra. Na prvom spratu su uglavnom izložbe skulptura portugalskih, ali i stranih, umetnika. Stalnu postavku čini kolekcija od sto umetničkih slika pozajmljenih od Fondacije D. Luiša I (Fondacão D. Luís) koja je nastala isključivo donacijama umetničkih dela umetnika koji su ovaj grad posetili i u njemu izlagali. Ovom fantastičnom idejom nesebičnog gesta poklanjanja slika gradu u kome izlažu, umetnici su sebi umetnički odradili marketing za sva vremena i što je još lepše i bitnije, stvorili su novi kulturni centar i pravo kulturno bogatstvo grada.

I PAULA I PRICKER

Paula Rego je savremena portugalska slikarka i ilustratorka, možda jedina koja je dostigla popularnost u inostranstvu. U 84. godini života, jedna je od četiri najstarija živa slikara u Engleskoj, gde živi i, i dalje, stvara. Svoju umetničku karijeru počinje pedesetih godina prošlog veka kao student primenjenih umetnosti u Londonu, kada se u umetničkom izrazu opredeljuje za mešanje različitih tehnika slikanja i kolaža u neformalnom ili stilu novog dadaizma. Iako njene slike obiluju infantilnim elementima, likovima iz dečijih knjiga i crtanih filmova, Paula kroz svoja dela maestralno provlači polemična pitanja o realnoj svakodnevnici društva, ističe i kritikuje inferiorni položaj žene, mušku svirepost i malicioznu prirodu ljudi.

Njen stil je prepoznatljiv, vrlo figurativan i ilustrativan sa puno detalja. Često slika životinje u realnim ljudskim situacijama i ulogama. Na njenim prvim slikama mogu se uočiti i motivi iz slovenske mitologije, za koju se posebno interesovala i koju je sa pažnjom izučavala. Njeni radovi nalaze se u najznačajnijim galerijama u Londonu i Njujorku, a 2009. u Kaškaišu je otvoren muzej posvećen, pre svega, njenom, ali i stvaralaštvu njenog pokojnog supruga, takođe slikara, Viktora Vilinga. Za ovaj arhitektonski projekat Eduardo Souto de Moura, dobio je 2011. Prickerovu nagradu, najvredniju svetsku nagradu za arhitekturu.

PASSION

Pomorski  muzej (Museu do Mar Rei D.Carlos) može biti interesantan ako želite da saznate nešto više o flori i fauni Atlantskog okean na portugalskoj obali, ako želite da vidite makete i minijature brodova i fotografije značajnih imena portugalske flote, kao i modernije fotografije iz svakodnevnog života ribara na moru. Pored Kuće Duarta Pinta Koelja (Casa Duarte Pinto Coelho), pretvorene u muzej antikviteta i primenjene umetnosti, možete posetiti i Muzej motora (Motor Passion Museum), kultno mesto za ljubitelje klasičnih automobila i minijatura.

COOL ENERGY

U Kaškaišu se već šesnaest godina za redom održava džez festival EDP COOL JAZZ na čiji poziv se odazivaju najveća svetska imena džez, soul i pop muzike. Održava se u julu u prijatnom ambijentu Parka maršala Karmone i ako volite muzičke festivale, nećete pogrešiti ako se opredelite da posetite ne samo ovaj, već bilo koji drugi festival u Portugalu, jer njihovi socijalisti na vlasti ne štede na kvalitetu u kulturi i zbog toga su u organizaciji festivala, kvalitetu muzičara, koncerata i cenama karata, verujte, trenutno bez konkurencije u Evropi.

PIRI-PIRI, RODIZIO ILI PUŽIĆI

Piletina na žaru sa neizbežnom kriškom limuna, piri-piri sosom i pomfritom je najjeftinija opcija za ručak ili večeru i košta od šest do osam evra. 

Rodizio (Rodízio) je, pre svega, brazilski specijalitet, ali je u restoranima Kaškaiša vrlo popularan, kako od mesa tako i od morskih plodova. Rodizio je najsličniji ‘velikom leskovačkom vozu’ (ako već niste, probajte prvo specijalitete naše zemlje), sa razlikom u vrsti mesa i načinu na koji se služe. Rodizio ne služe konobari već oni koji ga spremaju. Oni na pet-deset minuta za sto donose veliki ražnjić sa različitom vrstom mesa koje delju ili vrlo tanko seku, samo za degustaciju. Uglavnom se služi dvanaest vrsta mesa – od piletine do teletine ili jagnjetine, posle čega možete ponoviti vrstu mesa koju želite. Za desert se najčešće služi ananas na žaru koji bi, kao naša rakijica, trebalo da ublaži varenje te lake hrane. Ovakva večera može koštati 25-30 evra po osobi, uključujući vino i kafu. Rodizio sa morskim plodovima je dosta skuplji (od 40 do 150 evra po osobi u zavisnosti od restorana i doba godine), ali je zato i mnogo ukusnija, egzotičnija i privlačnija varijanta, pogotovo za večeru pored okeana.

Mnogo je restorana i kafića i mnogo različitih kuhinja tako da se može naći kvalitetna hrana za svačiji ukus i džep uz koju uvek možete degustirati izvandredno portugalsko vino.

Ako niste previše skrupulozni, probajte puževe, jeftini su i specijalitet samo u ovom delu Portugala.

SPREMNI

Godišnji odmor u Kaškaišu je prilika da se upozna jedna lepa zemlja koja nam i nije tako bliska. Budući da je glavni grad na samo dvadeset minuta vozom, odmaranje na plaži može se začas pretvoriti u aktivno turističko razgledanje Lisabona ili drugih prelepih gradova u okolini. Treba samo naći jeftine letove iz Niša do prve zemlje iz koje ima direktnih letova za Porto ili Lisabon (a ima iz svih), finansijski se pripremiti možda malo bolje nego za odmor u Grčkoj i spremni ste za put u Portugal.

PORTUGAL

Portugal se poslednjih godina izborio za jedno od najviših mesta na listi najatraktivnijih turističkih destinacija u Evropi. Iako je Lisabon i dalje najposećeniji, sa četiri i po miliona turista godišnje, sve veća zainteresovanost javlja se za Porto i druge manje gradove, pa čak i ostrva, a objašnjenje za to nalazi se u prirodnim lepotama, kvalitetnom kulturnom programu, dobroj hrani, a relativno niskim cenama i otvorenom i društvenom mentalitetu ljudi ove zemlje.

NEKAD I SAD

Vrlo je lepa i iznenađujuća činjenica da naš narod voli ovu zemlju, premda o njoj malo zna budući da političko-ekonomska i kulturna veza između naše zemlje i Portugala, doskora, gotovo da nije postojala. Jeste portugalska ambasada, zaista vrlo lepo, godinama promovisala portugalsku kulturu po poznatim beogradskim klubovima i jeste bilo naših pojedinaca, uglavnom intelektualaca, koji su iz Portugala ili možda više iz Brazila donosili književnost, muziku i serije da kulturno obogate i oplemene naše ljude, ali to ipak nekada nije bilo dostupno svima i nije bilo dovoljno da se naše dve kulture otvore jedna prema drugoj i zbliže.

Međutim, ova situacija se malo promenila. Pre nekih petnaestak-dvadesetak godina, u Srbiji je pokrenuta inicijativa za prezentaciju Portugala kroz promociju portugalskog turizma, jezika i kulture. Pre svega, ambiciozne turističke agencije počele su da organizuju zanimljiva putovanja po Portugalo po pristupačnim cenama, što je nas, kao narod koji voli da putuje i upoznaje nove zemlje, zainteresovalo i motivisalo da bolje istražimo ovu zemlju.

Bez obzira na to što političko-kulturna veza, ako se ne varam, ni dan-danas, nije zvanično uspostavljena, definitivno se mnogo toga uradilo u pogledu kulturne saradnje. Portugalski jezik se danas uči na Filološkom fakultetu u Beogradu, mladi prevodioci prevode velika portugalska i brazilska imena na naš jezik, stvaraju se muzičke grupe i pozorišne predstave koje neguju fado i druge važne elemente ove kulture i Portugal nam nije više tako stran ni dalek, kao nekada. 

DEKADENCIJA

Poznato je da je Portugal bio veliki osvajač i bogata zemlja. Međutim, zbog društveno-političkih problema i čestih ratova njegova istorija značajno počinje da se menja u XIX veku i takvi prevrati dovode do procesa konstantne dekadencije, na kojoj istoričari, kritičari, političari, pa i turisti, danas posebno insistiraju kada opisuju generalno stanje zemlje.

OD DIKTATORA DO ŠMEKERA

Prošli vek im baš nije bio sjajan jer su, kao i Španci, pretrpeli fašizam i diktaturu koja je trajala 48 godina i koja je potpuno uništila zemlju. Ulaskom u Evropsku uniju 1986. dobili su mnogo, ali su mnogo i izgubili, posebno promenom portugalskog eskuda u evro. Kako Portugalci žive danas, to samo oni znaju, ali deluju srećno, iako spadaju u zemlje Evropske unije sa nižim standardom. Činjenica je da su socijalisti u duši i da im ovaj sistem prija jer isti već dugo glasaju i ne manifestuju se protiv njega. A i nema razloga za to kad su upravo oni doveli jeftine avio-kompanije kojim svakodnevno privlače ljude iz čitavog sveta, stalno grade i sređuju zemlju i, što je vrlo bitno, posebno za srednji društveni sloj, šmekerski troše pare na kulturu. U prilog tome govori i nedavno održana izložba Aniša Kapura u Portu, samo jedna u nizu značajnih. Naravno, nekada se dogodi da izložena dela poznatih umetnika ne ispune velika očekivanja posetilaca koji, zaista, dolaze iz svih krajeva sveta samo zbog jedne izložbe ili možda jednog koncerta, kojih je, takođe, mnogo, ali poštuje se taj trud i to što se takve manifestacije održavaju baš u Portu ili nekom selu pored Lisabona, a ne u Parizu, Njujorku i, svakako, ne u Beogradu. Umetnost je u Portugalu dostupna svima, vrlo često je besplatna ili su cene simbolične.

NACIONALNA KUHINJA I OBIČAJI

BAKALAR

Portugalska kuhinja je odlična. I oni, kao i mi, vole velike i obimne porcije. Uspeli su da od bakalara, koji uvoze iz Norveške, naprave svoje nacionalno jelo i spremaju ga u svim oblicima. Ako volite ribu, ne možete pogrešiti u izboru bilo da jedete bakalar sa povrćem, pirinčem, lukom i maslinovim uljem, jajima ili prilozima po izboru, bilo kuvani, pečeni, prženi, pohovani, na žaru, nećete se pokajati jer je to uvek fantastično spremljeno, bez izuzetaka. Meso je kvalitetno, a svinjsko meso se vrlo često servira sa kriškama limuna, što je za mene bila potpuna novina. Podrazumeva se, korisna. Posebno vole pečenu piletinu koja je ukusna i jeftina.

NE GRICKAJTE PRE JELA!

Ako jedete u nekom restoranu, obavezno ćete, dok čekate piće i hranu koju ste naručili, biti posluženi nekim predjelom. Ako se poslužite, to će vam na kraju biti uključeno u račun i povećati njegov iznos za nekih, recimo, desetak evra, za razliku od Španije, gde se aperitiv služi gratis. Ako se ne poslužite, jer to niste naručili i niste u obavezi, konobari će vas ljubazno pitati da li nešto od toga želiti i skloniti sa stola sve što vam nije potrebno. Hleb je vrlo ukusan i uglavnom se služe pogačice, vrlo često integralne, ali i od različitog drugog brašna sa orasima, suvim grožđem itd.

VERDE I BRANCO

Sve od slatkiša je izvanredno, posebno kroasani i peciva sa kremama od vanile i čokolade. Majstori su za mus od čokolade ili manga. U Portugalu još uvek, bar na severu, možete kupiti kafu koju melju u starim i velikim mlinovima i pakuju na licu mesta. Ako volite kafu, prva kafa je uvek prejaka, ali su sve ostale ‘najbolje do sada‘. Ako ste ljubitelji vina, probajte vinjo verde (vinho verde) koje odlično prati laganiju hranu ili malo jače vinjo do Porto (vinho do Porto), koje u sebi sadrži brendi. Dame mogu da uživaju u beloj sangriji (sangría branca).

LJUDI I ĆUDI

BRKATE ŽENE

Portugalci su pristupačni i ljubazni. Uopšteno govoreći, iako su ljudi specifične građe i crta lica, jer su se mešali sa različitim narodima, lepi su i zgodni. Imaju tamniji ten i prelepe, crne jake kose. Portugalke prati glas da su ‘brkate žene’. Možda se taj ukras na ženskom licu više primećivao nekada; danas većina žena uredno sređuje brkojle, ali ne i ruke, što, usput, i nije važno jer ne postoji imperativ lepote i nege kao kod nas. Za razliku od žena, muškarci, iako ponekad sa spojenim obrvama, mnogo više brinu o fizičkom izgledu. Oni, i u kasnijim godinama, mnogo, mnogo, čak neuporedivo bolje izgledaju od naših teča sa stomačićima i zaliscima već u kasnim dvadesetim.

UMETNOST I UMETNICI

Generalno su talentovan narod i slobodno se može reći da su dali svoj doprinos svetskoj kulturi, ponajviše, rekla bih, muzici i književnosti.

FADO

Čuveni fado, (fado- sudbina) je muzički žanr koji je zaštićen kao kulturno dobro Portugala i predstavlja njihovu nacionalnu muziku. Izvodi ga jedan glas, u većini slučajeva, ženski, iako ima i muških fadista, uz pratnju španske gitare, koju zovu ‘viola’, ili portugalske gitare sa 12 žica. Muzika je vrlo emotivna, a tekstovi opisuju patnju žena koje su izgubile muževe na moru i ostale same. Oni mogu biti i ljubavni i rodoljubivi, a neretko pevaju o kiši, radu, životu i sudbini uopšte i uvek sa puna plača i nostalgije za nekim prošlim vremenima. Iako se fado svira i peva u kafanama tj. tavernama, izvodi se u potpunoj tišini, bez pevušenja, bez igranja, iako je dozvoljeno da se fadista povremeno pozdravi i nagradi aplauzom. Možda se, upravo zbog toga, fado uzdigao na neka vrstu kulturno-umetničkog događaja koji se prati i u kome se uživa i nije pogodan za impulsivnu i ekstrovertnu patnju, tipičnu za naše kafane. Najpoznatija pevačica fada bila je Amalija Rodrigeš (Amália Rodrígues)koja ima i svoj muzej u Lisabonu, a van zemlje definitivno najveći uspeh postigla je Mariza (Mariza). 

SARAMAGO I TIAGO

Portugalsku književnost obeležio je Kamoiš (Luís de Camões), pesnik i književnik iz XVI veka, koji je, pored soneta, zabeležio prekomorska putovanja i osvajačke avanture Portugalaca i bio jedan od najznačajnijih stvaralaca na portugalskom jeziku. Fernando Pesoa (Fernando Pessoa) je brilijantni pesnik i pisac koji je obeležio, ne samo nacionalnu, već i svetsku književnost XX veka, a iz savremene književnosti, takođe, samo nešto kasnije, izdvaja se neizmerno talentovani, vanserijski i drugačiji, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Žoze Saramago (José Saramago).

Dejan Tiago Stefanović, arhitekta, prevodilac i književnik, preveo je Andrića na portugalski i Saramaga na srpski. On piše na oba jezika i vrlo je lep osećaj kad je prva knjiga koju ugledate u najboljoj knjižari, ne samo u Lisabonu ili Portu, već i u manjim gradovima, baš njegova.

OPASNA MARIJA

Portugalci imaju dugu pozorišnu i kinematografsku tradiciju i mnogi njihovi reditelji i glumci nagrađivani su na međunarodnim takmičenjima. Marija de Medeiroš (María de Medeiros) je, po priznanjima, jedna od najboljih i najautentičnijih portugalskih glumica. Sarađivala je sa Tarantinom i drugim poznatim rediteljima.

MARKIZ-CAR

U portugalskoj arhitekturi mogao bi se izdvojiti kao potpuno drugačiji tzv. ‘Pombalinov stil’ (estilo pombalino) koji je dobio naziv po markizu od Pombala. Posle velikog zemljotresa 1755., tsunamija i požara, počela je ozbiljna rekonstrukcija Lisabona koja je potpuno promenila renesansni izgled grada. Sve zgrade bile su ojačane antiseizmičkim sistemom, što je bila velika novina tog vremena. Portugalci su sve stambene zgrade pravili van grada i zatim transportovali do odredišta u delovima, zbog čega se smatraju prvim graditeljima montažnih ili prefabrikovanih stambenih prostora. Sve su zgrade bile strukture sa najviše četiri sprata sa dekorativnim detaljima na fasadama, najčešće keramičkim pločicama najlepših mogućih dezena.

NAJLEPŠI MOZAICI

Novi stil zgrada nametnuo je novi stil ulica pa su, sredinom XIX veka, svi veći trgovi bili presvučeni crno-belim kockama nepravilnog oblika koje su, kontrastom, stvarale najlepše mozaike, karakteristične samo za Portugal i zemlje u kojima su vladali.

ZANIMLJIVA GEOGRAFIJA

Portugal ima oko deset i po miliona stanovnika. Osim u Lisabonu i Portu, dosta toga interesantnog može se videti u manjim gradovima, pa čak i u selima sa dve-tri hiljade stanovnika.

PORTO

Porto (o porto-luka) je jedan magičan grad sa drugačijom energijom. Mnogo je istorijskih i još više kulturnih znamenitosti koje se u njemu mogu videti. Kako je nekada bio ribarsko naselje, ribarski mentalitet obeležio je izgled grada i običaje ljudi. Za Porto su karakteristične stare, tesne kuće u centru grada, koje su nekada simbolično farbane veselim i toplim bojama kako bi, bar na neki način, ulepšale dane porodicama koje su iščekivale svoje ukućane sa mora, a i kako bi njima, ribarima povratnicima, bile prve radosti koje bi ugledali pri povratku. 

MANJI GRADOVI

Severnije od Porta, nalazi se Braga, nekadašnji veoma moćni centar katoličke crkve, najveći konkurent Santjagu de Kompostela u Španiji. Vrlo je lep i dinamičan grad, poznat po religioznim događajima među kojima je najznačajnije slavlje u čast Svetom Antoniju.

Južnije od Porta nalazi se Aveiro koji je zbog kanala dobio naziv ,,Portugalska Venecija”. Art nouveau preuzeo je fasade ovog grada, pored prepoznatljivog portugalskog stila (belo-žuto-plave kuće, kuće ofarbane jarkim bojama ili sa fasadama ukrašenim keramičkim pločicama). U okolini grada nalaze se poznate plaže od belog peska sa dinama gde mnogi Portugalci provode svoje letnje odmore.

Koimbra (Coimbra) je srednjevekovni i univerzitetski grad, istorijski veoma značajan za Portugal. Nekada je bio i prestonica zemlje.

GLAVNI GRAD

Lisabon (Lisboa), jednostavno, ili obožavate ili vam se nimalo ne dopada. Grad je posebno popularan zbog pristojnih cena, mnogo kulturnih aktivnosti, plaža na manje od pola sata od grada vozom, zbog izuzetne gastronomije i simpatičnih ljudi. Moguće je da zbog starijih, nerenoviranih zgrada ne ostavi utisak čistog i modernog grada, ali upravo je u tome njegov šarm.

Turistička atrakcija jesu i žuti tramvaji kojima svi turisti žele da se  provozaju i panoramski razgledaju grad. Ponekad je ta želja nenormalna i po svaku cenu, pa je prizor skoro smešan kad vidite tako svojevoljno načičkane i poluonesvešćene ljude u malom tramvaju. Za Lisabon vam treba dobra kondicija jer su turistička naselja na uzbrdicama. Ako se penjete, nikada ne hvatajte prečice stepenicama, to je još gore.

OKOLINA LISABONA I JUG

Ne treba propustiti naselje Belem (Belém) u predgrađu Lisabona, ni gradove poput Kaškaiša (Cascais), Eštorila (Estoril), Sintre (Sintra) do kojih se za 20-30 minuta stiže vozom.

Mnogo je malih mesta u okolini Lisabona sa prelepim plažama na Atlantskom okeanu u kojima najviše uživaju surferi jer je za obične plivače hladno i nemirno.

U najjužnijem delu zemlje nalazi se regija Algarve i gradići Albufeira, Karteira, Vilamoura ili Lagoš (Lagos), rezervisani za noćni život i zabavu.

OSTRVA

Najegzotičniji deo Portugala jesu dve autonomne regije: Madeira i Asoreš (Região Autónoma da Madeira i Região Autónoma dos Açores) koje čine grupe naseljenih i nenaseljenih ostrva vulkanskog porekla. Obe regije pripadaju Evropskoj uniji, ali kao ‘ultraperiferne regije’. Madeiru čini ukupno 6 ostrva od kojih su najpoznatija naseljena ostrva Madeira i Porto Santo, dok Asoreš čini 9 ostrva nasred Atlantskog okeana i interesantno je da epitet glavnog grada Asoreša dele tri grada: Ponta Delgada, Orta (Horta) i Angra do Eroizmo (Angra de Heroísmo). Madeira je, pored prelepih predela, poznata po flori i fauni, a odatle je iznikla i čuvena cvećka Kristijano Ronaldo.

NEMA LETOVA

Iz naše zemlje još uvek nema direktnih letova do Portugala, ali to za prave putnike ne bi trebalo da bude nikakva prepreka. Ako raspolažete vremenom i imate mogućnosti da svoj odmor uskladite prema jeftinim kartama i u sopstvenoj režiji, direktne letove do Porta možete naći iz Budimpešte i Temišvara i vrlo povoljno. Iz Niša možete ići u ceo svet, pa i u Porto, ako presedate u Bergamu, Beču, Berlinu itd. Karte su uglavnom jeftine, osim oko nekih značajnijih datuma, kad cene avio-prevoza uvek skaču.

Portugalom možete putovati kolima i nije skupo iznajmiti auto, ali treba izdvojiti malo više novca za putarine. Druga, opuštenija opcija i avantura može biti putovanje vozom, koje malo duže traje, ali vas ne umara.

Kako god i gde god da putujete po Portugalu, svojoj kući vratićete se puni utisaka, energije i suvenira i sigurno ćete poželeti da ovu zemlju još nekom prilikom vidite.

SAMORA

Samora (Zamora) je još jedan u nizu malih ali kulturno i istorijski značajnih gradova u unutrašnjosti Španije. Nalazi se u u Autonomnoj Pokrajini Kastilji i Leonu (Castilla y León), na 250 kilometara severozapadno od Madrida i ima oko 60 hiljada stanovnika. Nije ni najveći ni najlepši, ni najznačajniji grad ove oblasti (koja inače nema svoj glavni grad, što je vrlo čudno), pa  ni sami Španci ne znaju mnogo o njemu i zato vas, navikli na lepote okolnih gradova poput Salamanke, Segovije, Leona, Burgosa, Avile i Palensije, sa čuđenjem gledaju kad kažete da ste Samoru turistički posetili ličnom inicijativom.

Stanovnici Samore su veoma ponosni na svoj lepi grad i žele da njegove vrednosti promovišu na što bolji način i pokažu da ne zaostaju za drugim popularnijim ili većim gradovima kako u Kastilji i Leonu, tako i u zemlji. Oni se trude da svojom izuzetnom ljubaznošću i kvalitetnom usluga lepo ugoste i potpuno osvoje turiste i da ih tu zadrže bar na vikend, iako se oni uglavnom opredeljuju za jednodnevnu posetu gradu, što je sasvim dovoljno.

GRAD ROMANIKE

Samora je centar romanike, umetničkog pravca koji se razvija u Evropi u srednjem veku ( XI, XII i XIII vek) i najzastupljeniji je u arhitekturi i slikarstvu. Naziv potiče od reči Rim – Roma i dok se na istoku neguje vizantijska umetnost, katolička crkva širi romaniku po zemljama zapadne Evrope, među kojima se španska romanika zaista izdvaja kao jedna od najbogatijih i najinteresantnijih. Sa 23 dobro očuvana spomenika iz ovog perioda (najveći broj u Evropi), Samora je s pravom proglašena „Gradom romanike“.

KAKO DO TRGA

Posle kraće šetnje Ulicom Svete Klare (Calle de Santa Clara) u kojoj možete uživati u prelepim građevinama među kojima se izdvaja renesansna palata sa gotičkim elementima na fasadi (El Palacio de los Momos) dolazi se do Glavnog trga (Plaza Mayor).

TRG

Glavni trg (Plaza Mayor) je centar događanja u gradu i ne treba ga zaobići ni ukoliko želite da samo popijete neko pićence ili gricnete pinćose ili tapas sa društvom. Pored brojnih barova i restorana na trgu se nalaze i dve zgrade opštine. Stara opština (Ayuntamiento Viejo) izgrađena je početkom XVI veka i zbog požara obnovljena sredinom XIX, kada je ostala bez dva tornja, na veliku žalost cele policije koja je danas tu smeštena i koja je time izgubila još bolji pogled na trg.

Zgrada Nove opštine (Ayuntamiento Nuevo) nalazi se preko puta i sagrađena je u neoklasičnom stilu.  

MERLU I JOVAN

Jedna od specifičnosti Glavnog trga jeste ta da se Crkva Svetog Jovana Krstitelja ( Iglesia de San Juan Bautista), sa najlepšom i najelegantnijom romaničkom rosetom u Zamori nalazi, ko posađena, nasred trga.

Pored crkve  je statua Merlua (Merlù), naročito popularna za vreme Uskrsa. Merlu nije ime autora statue već ime koje su stanovnici Samore izmislili samo za tu statuu koju čine dve figure monaha iz bratstva Isusa iz Nazareta, jedan sa trubom, drugi sa gočem, čiji je zadatak bio da okupe narod kako bi počeli procesiju.

NAJSTARIJOM ULICOM

Ulica Balborasa (Calle de Balborraz) jedna je od najstarijih u gradu, sa karakterističnim galerijama i drvenim ulaznim vratima i fasadama veselih boja. Možda vas iznenadi ta vrsta gradnje jer je prosto ne očekujete u Španiji, ali ona jeste tipična za zapadni i severni deo zemlje. Ulicom su još u davnom X veku prolazili putnici i trgovci koji su prelazili reku Duero pa je i dan-danas ulica poznata po zanatskim radnjama i dućanima i jedna od najprometnijih u gradu. Pored srednjevekovnog duha očuvala se i kaldrma na sredini ulice ali su sporedni delovi modernizovani i omogućen je komotniji prolaz širokim stepenicama sa strane.

MODERNIZAM

Na početku ulice nalaze se dve od 19 izuzetno dobro očuvanih kuća iz perioda modernizma (početak XX veka),pa je, pored toga što se smatra centrom romaničke kulture, Samora jedan od retkih španskih nemediteranskih gradova koji čine mrežu evropskog modernizma.

Kad se sa Glavnog trga iza Crkve Svetog Jovana spustite Kraljičinom ulicom, naićete na vrata i palatu gospođe Urake (La Puerta y el Palacio de Doña Urraca) koje pripadaju prvobitnom utvrđenju grada koje su podigli Arapi u X veku.

PORTUGALAC U ZAMORI

Trg Virjato (Plaza de Viriato), jedan od poznatijih u gradu, interesantan je zbog specifično ukrštenih grana drveća i statue Virjata, pastira portugalskog porekla koji se borio protiv rimske invazije i branio grad od osvajača i koga u Zamori veoma poštuju i vole.

(Portugal i Španija su kroz istoriju vrlo često vodili i ljubav i rat, ujedinjavali se i razdvajali vekovima, a danas skladno žive u manjoj ljubavi ali s puno poštovanja. Ipak, interesantna je činjenica da i u pograničnim mestima ima vrlo malo ili gotovo nema mješovitih portugalsko-španskih brakova.) Na trgu se nalazi renesansna palata iz XVI veka građena na ostacima nekog muslimanskog utvrđenja, danas pretvorena u luksuzni hotel, naravno.

REKA KAO SPAS

Sa trga se može doći prelepog mesta sa koga se vide zidine grada i zona u kojoj se organizuju gradske fešte i zabave. Muzej u neposrednoj blizini vredi posetiti samo ako vas interesuju iskopine iz raznih perioda. Kako u tom delu grada nema kafića da se spasite i pobegnete od muža koji obožava arheologiju i istoriju, uživajte u pogledu na reku Duero (Duero) i Kameni most (Puente de Piedra) na malom trgu ispred najstarije crkve u Zamori, Crkve Svetog Siprijana (Iglesia de san Cipriano).

KATEDRALA

Katedrala u Samori ( La Catedral de Zamora) nalazi se na najvišem delu grada i privlači pažnju jer je jedna od najmanjih i najstarijih katedrala u Kastilji i Leonu i sa cilindričnom osnovom sa koje je podignuta kupola. Za njenu gradnju zaslužan je samo jedan učitelj o kome se gotovo ništa ne zna. Katedrala je završena krajem XII veka, a kupola je građenja pod vizantijskim, francuskim i muslimanskim uticajem i ukrašena faltastim slojevima od kamena. Može se posetiti za 5 evra.

Pored katedrale pažnju privlači i glomazni i ne previše elegantni toranj-zvonik (Torre-campanario del Salvador) iz XIII veka, visine 45 metara.

Episkopska fasada ili Južna fasada  (Portada Medieval o del Obispo) još jedna je od lepota katedrale sa arhitektonskom dekoracijom gotovo bez ukrasa i jedina se potpuno održala i nije menjana. Odatle se može posetiti i Muzej.

NEKADAŠNJA ŠKOLA

Zamak u Samori (Castillo de Zamora), koji je do skora bio srednja škola, restauriran je pre par godina i pripremljen za turizam. Datira iz XI veka, iz vremena vladavine Fernanda I i zbog svog položaja imao je uglavnom militarnu funkciju. Može se posetiti besplatno i posebno je lep noću zbog specifične boje kamena i osvetljenja. Dobro je očuvan i toranj romboidnog oblika sa koga se pruža fantastični pogled na grad.

OSVEŽENJE

Park koji okružuje zamak veoma je prijatna zona za šetnju i odmor. Stariji šetači traže hladovinu koje zaista nema u gradovima u Kastilji, dok mlađi hvataju besplatni internet i uživaju na travi. Sva ta vegetacija pripadala je Manastiru Svetog Jeronima koji je više ne postoji a u parku su harmonično postavljene figure velikog španskog umetnika, slikara i vajara Baltasara Loba. Ovaj moderni muzej na otvorenom neverovatno je osveženje posle svog tog romaničkog stila i gradu daje još veći značaj.

LOBO

U aneksu zamka smešten je Muzej Baltasara Loba (El Museo de Baltasar Lobo). Lobo je rođen u nekom selu nadomak Samore u skromnoj porodici a izuzetan umetnički talenat pokazao je još kao dete. Kao mladić prihvata anarhističke ideje zbog kojih je za vreme Španskog građanskog rata prinuđen da sa svojom suprugom beži za Francusku. U glavnom gradu moderne umetnosti, u Parizu, upoznaje Pikasa, Dalija i vajara Henrija Lorensa sa kojima postaje intimni prijatelj. Njegove skulpture odlikuju se veoma jednostavnim ali finim formama i veliki je ljubitelj oblina. Prepoznatljive su njegove statue ženskih tela od mermera i bronze a posebno je voleo da prikazuje materinstvo i scene koje podsećaju na igru majke i deteta.

U zrelom periodu stvaralaštva vaja nimfe i kentaure, a zatim i figure muškaraca. Njegove skulpture su jedinstvene po oblosti i volumenu, kao i izuzetnom sjaju mermera koji im daje posebnu lepotu. Lobo je svojevremeno izlagao u najznačajnijim umetničkim centrima od Njujorka do Tokija a danas se njegove skulpture nalaze u muzejima širom sveta. Jedan je od najznačajnih španskih i svetskih vajara XX veka, a njegov značaj u vajarstvu može se uporediti sa veličinom Pikasa u slikarstvu i zato nemojte propustiti priliku da posetite ovaj muzej jer Zamori na njemu zavidi ceo svet.

UŠI I NOŽICE

Domaći hleb, mešavina kozjeg i kravljeg sira, domaći suhomesnati proizvodi zaćinjeni paprikom poput kulena, čajni i sličnih kobasica i vino najukusnija su i nepogrešiva kombinacija u bilo kom baru i restoranu. Svinjsko meso se dosta jede u ovoj regiji i uglavnom se prave jela od iznutrica, ušiju i nožica, jezika i pršute sa povrćem i to je veoma ukusno iako možda ne zvuči ili ne izgleda tako. Pincho moruno, najsličniji našem ražnjiću, najsigurnija je opcija za one koji ne žele da eksperimentišu. Nek se vegetarijanci ne sekiraju, neće ostati gladni jer posebno su ukusni pinćosi i tapas sa pečurkama. Cena jedne tape ili pinćosa je 1 evro u svim barovima a cena kompletnog ručka ili večere varira od 10 do 25 evra po osobi.

SA JELENIMA I VUKOVIMA

Samora je najpopularnija za vreme Uskrsa jer se tada svakodnevno organizuju procesije i druge religiozne svečanosti po celom gradu. U društvu jelena i vukova ljubitelji prirode i planinarenja mogu da uživaju u okolini grada tokom cele godine.

A ONDA ATLANTSKI

Kao grad u unutrašnjosti, Zamora je veoma topla leti a hladna zimi. Ako vam takva klima baš i ne prija, uvek možete da pobegnete u čarobni Portugal ili u Galiciju, najzapadniji deo Španije, da se tamo rashladite na Atlantskom okeanu.

KASERES

Kaseres (Cáceres) je zasigurno najlepši grad u Ekstremaduri. Nalazi se u zapadnom delu ove regije, ima oko sto hiljada stanovnika i treći je najbolje očuvan istorijski kompleks u Evropi. Istorija ovog grada je toliko prisutna u njegovoj arhitekturi da ćete već pri prvom susretu sa  starim građevinama biti potpuno iznenađeni i ostati bez daha jer će vas one direktno preneti u neke od scena iz velikih filmskih ostvarenja ili knjiga o vitezovima, damama i kavaljerima iz drugih epoha. Nije ni čudo što je poslužio kao ambijent za snimanje pojedinih scena popularne serije ,,Igre prestola”.

Kaseres su osnovali stari Rimljani, a zatim naseljavali mnogi drugi narodi, vekovima gradeći svoje kulture na temeljima tuđih i prethodnih kultura. Stari grad ograđen je ostacima zidina koje su izgradili Mavari još u XII veku, dok unutrašnjost grada karakterišu gotički i renesansni stil sa tesnim ulicama i kućama i palatama koje su nekada bila vojna utvrđenja, a zatim postale plemićke kuće. 

Veliki trg

Veliki trg (Plaza Mayor), koji u stvari deli stari i novi deo grada, jeste glavni i najveći trg u Kaseresu i dobra je polazna tačka u razgledanju grada budući da se upravo tu nalaze neki od njegovih najznačajnijih spomenika: Opština (Ayuntamiento), Buhakova kula (La Torre de Bujaco), Kula od trave (Torre de la Hierba), Zvezdin luk (Arco de la Estrella) i Forum (Foro de los Balbos). Nećete se lako odvojiti od ovog  trga jer je toliko lep da ćete poželeti da se malo zadržite i ispod suncobrana u nekom kafiću ili restoranu uživate u pogledu, naročito ako grad posećujete u letnjem periodu, kada su vrućine nepodnošljive i kada je to jedini hlad.

Bilo koju od pomenutih građevina možete posetiti besplatno osim Buhakove kule za koju se ulaz plaća dva i po evra. Almohadi ili Muhavidi arapskog porekla rekonstruisali su kulu u XII veku i ona je deo nekadašnjeg odbrambenog utvrđenja grada, a građanima Kaseresa posebno je draga jer je jedna od najstarijih i najlepših od trideset sačuvanih kula i tornjeva iz različitih perioda.

Kula od trave je druga, jednostavnija, ali i dalje jedinstvena kula, sa vrlo interesantnom arapskom arhitekturom. Takođe potiče iz XII veka i služila je kao vojno utvrđenje. U produžetku se nalazi rimski atrijum (Atrio del Corregidor) ili forum sa replikom statue boginje Cerere.

Toranj propovedaonica (Torre de los Púlpitos) je impresivna hrišćanska građevina sa spoljašnjim odbrambenim elementima u obliku krsta, čija forma podseća na stare propovedaonice, po čemu je i dobila naziv. Može se posetiti kroz Buhakovu kulu.

Stari grad

Stepenicama sa trga kroz Zvezdin luk ulazi se u Stari grad, gde će vas sigurno oduševiti neverovatno dobro očuvane građevine i njihove čiste fasade zahvaljujući kojima ćete moći da stvarno osetite veličinu tog istorijski tako važnog i moćnog Srednjeg veka i Renesanse, koje naša zemlja, nažalost, nije mogla da ima.

 Bogorodičin trg

Tesna ulica sa kaldrmom vodi do Bogorodičinog trga (Plaza de Santa María). I na ovom trgu je svaka građevina važan nacionalni spomenik kulture. Iz gotičkog perioda izdvaja se Bogorodičina konkatedrala (Concatedral de Santa María) u kojoj se nalazi figura ‘crnog Hrista’ koja je nekada pripadala redu templara koji u XIV veku beže za Portugal, a Hrista zaboravljaju ili namerno ostavljaju. Crni Hrist je posebno važan za religiozne procesije za vreme Uskrsa, kad ga teatralno iznose i šetaju kroz grad. (Uskršnje procesije u Španiji su za naše pravoslavne pojmove velika novina i to je posebna priča. Bilo mi je potrebno par godina da taj, sad već i društveni fenomen, shvatim i prihvatim. Uglavnom, prvih godina vas procesije izbezumljuju i plaše, onda se čudite religioznom fanatizmu koji paralelno postoji sa nonšalantnim ateizmom, a kad vidite posvećenost i predanost kojima se ljudi cele godine spremaju za praznik, onda im se divite, svečano se obučete za priliku i izađete na ulicu da dočekate Hrista). Elem, katedrala mi se jako dopala jer se kružnim stepenicama može popeti do vrha po ceni od tri i po evra, sa popustima za decu i starije. Jedna vrlo pohvalna stvar jeste to što i ljudi sa posebnim potreba, kao i roditelji sa malom decom u kolicima, mogu da uživaju u pogledu na grad sa vrha tornja jer je za njih napravljen poseban lift koji nije narušio ni estetiku ni arhitektonsko-istorijski značaj zgrade, a ponovo nikome nije uskraćeno zadovoljstvo.

Na trgu se nalaze četiri plemićke palate. Karvahalova palata (Palacio de Carvajal), zbog nekog velikog požara iz XIX veka poznata i kao ‘izgorela palata’, koja je nekada bila najznačajnije religiozno zdanje, a danas zadužbina i sedište Uprave za turizam i zanatstvo. Treba je posetiti zbog prelepog vrta i tipičnog španskog predvorja (patio), a ako volite umetnost, uvek imate stalne tematske izložbe. Tu su i  Episkopska palata (Palacio episcopal), Majoralgova palata ( Palacio de Mayoralgo) i Ovandova kuća (Casa de Ovando) iz XV ili XVI veka, koje su, iako restaurirane, zadržale obeležja iz tog perioda (porodične i vojne grbove, lukove i druge oznake kojih u Kaseresu ima preko 1300).

Zabranjena ljubav

Palata Golfinesa (Palacio de los Golfines) jedna je od najlepših zdanja u Kaseresu, a turistima je interesantna i zbog legende o zabranjenoj ljubavi njenih nekadašnjih vlasnika. Zgrada ima dva arhitektonska stila: gotički sa jedne strane i prelepu dekoraciju iz XVI veka sa druge. Ovu palatu je markiza od Svete Marte (marquesa de Santa Marta), jedina naslednica porodica Golfines i Alvares, pretvorila u muzej koji možete posetiti ukoliko vas interesuje kulturno nasleđe porodice: tadašnja moda, ukusi, oružje…

Dobri Španci

Na trgu Svetog Đorđa (Plaza de San Jorge) najupadljivija je barokna crkva Svetog Franciska ili Franje Javijera (Iglesia de San Francisco Javier) iz XVIII, sa dva lateralna tornja, koji se vide gotovo iz svih delova grada jer se crkva izdiže iznad nivoa trga i deluje još grandioznije i lepše, posebno noću. A trg Svetog Đorđa ne bi bio trg bez bronzane statue sveca koji ubija ‘aždahu’ i koji je, tako hrabar, i zaštitnik grada. Tu na trgu nalazi se i Zadužbina Mercedes Kaljes (Fundación Mercedez Calles) u kojoj uvek možete videti, u smislu popularnosti slika možda manje dobru izložbu, ali izuzetno dobrih Španaca, na primer Pikasa ili Miroa i to besplatno. I tu se uvek organizuju neke umetničke radionice za decu.

Tri trga

Stari deo grada ima i takozvani Gornji grad gde se ukrštaju tri trga: trg Svetog Mateje (Plaza de San Mateo), trg Svetog Pavla (Plaza de San Pablo) i Trg vetrokaza (Plaza de las Veletas) na kome se u Palati vetrokaza (Palacio de las Veletas) nalazi Gradski muzej sa stalnim postavkama, a ispod muzeja ponovo ‘alhibe’(aljibe), cisterna za skupljanje kišnice. Zgrada je dobila naziv po keramičkim detaljima vretenastog oblika u kojima su se nalazili mali vetrokazi.

Crkva Svetog Mateja je interesantna jer je, pre nego što je postala crkva, bila džamija. A zgrada koja je obavijena puzavicom, koja u zavisnosti od doba godine menja boju, jeste Sandeov toranj (Torre de Sande) i u njemu se nalazi jedan od najekskluzivnijih restorana u gradu.

Vrt za meditaciju

Pored Rimljana, Arapa i hrišćana i Jevreji su se prošetali po Kaseresu, uglavnom po ulicama i ćorsokacima po naselju sa belim kućama i pećnicama od cigle. Vrt maslina (Jardín de los olivos) jedan od vrtova koji je služio za meditaciju posle izlaska iz sinagoge na čijim je temeljima sagrađena kapela Svetog Antonija iz Padove.

U manastiru Svetog Pavla i dalje žive monahinje koje prave keksiće koje svi turista kupuju i hvale. Naravno, uvek podržavam kupovinu domaćih proizvoda kao podršku lokalnom turizmu i ,u ovom slučaju, monahinjama koje žele da koliko-toliko samofinansiraju održavanje manastira, ali keks je keks, skup je i nije ništa posebno.

Šetnja i šoping

Moderni deo grada, posebno Španska avenija (Avenida de España), podjednako je privlačan i posećen, ne samo od strane turista koji uživaju u  tipičnoj španskoj arhitekturi stambenih zgrada građenih s kraja XIX i početka XX veka i velikom i prelepom Kanovasovom šetalištu (Paseo de Cánovas) sa fontanama i spomenicima, već i od lokalnog stanovništva, koje ćete tu najčešće zateći, ako ne u šopingu, onda dok ćaskaju sa prijateljima ili čitaju novine u nekom od mnogobrojnih kafića i restorana ili u parku sa decom.

Aperitiv

Veliki trg i novi deo grada povezuje trg Svetog Jovana ili Huana (Plaza de San Juan) na kome se nalazi i istoimena crkva, statua Leonsije Gomes, žene koja je prodavala novine na ulici kako bi prehranila svoju porodicu i vrlo interesantne palate novijeg datuma. Ako ste raspoloženi za neki aperitiv pre ručka ili večere, na trgu u to vreme uvek je veoma prijatna atmosfera. Naravno, španski aperitiv su vina kojima ne treba odoleti ili vermut za dame. Ako biste da prezalogajite nešto, jeftinije opcije poput restorana brze hrane, gde imate fantastične tople sendviče sa pršutom, slaninom ili pohovanim lignjama, ili nešto malo skuplje, poput kafana i barova sa tradicionalnim jelima, nalaze se na Španskoj aveniji i na trgu Svetog Jovana. Nemojte propustiti ‘mrve iz Kaseresa’ (migas) – mrvljeni hleb sa pršutom, mesom i paprikom – jer je to njihov lokalni specijalitet. Pršuta je izvanredna i to je nesporno i ispred mnogih barova stoji profesionalac koji seče fine parčiće, što znači da za jedan-dva evra imate neplaniranu degustaciju gde možete da se uverite u kvalitet pršute koji nude. I na glavnom trgu je izbor restorana veliki. U španskom stilu možete probati tapas i pinćose (njihove cene variraju od dva do deset evra) ili u restoranima imati kompletan obrok po ceni od deset do petnaest evra po osobi. Ekskluzivni restorani od kojih su neki i sa Mišelinovim zvezdicama uglavnom su smešteni u Starom gradu.

Rum-kola

Ako ste željni provoda, na pravom ste mestu. Uvek se pitam gde izlaze mladi jer svuda u Španiji, pa i ovde u Kaseresu, u provod idemo uglavnom mi stariji i ovi još stariji od nas. Običaj je da se rano izlazi jer se pre večere sa društvom treba okupiti u kafiću i popiti po koje vino ili pivo. Posle večere, koja kasno počinje i dugo traje, celo društvo odlazi u klubove koji su u Kaseresu na otvorenom i prelep su ambijent za noćni izlazak jer su uglavnom predvorja starih arapskih kuća u starom delu grada. Više se ne pije vino već žestoka pića poput kubanskog ruma ili viskija sa koka-kolom ili ‘kasom od pomorandže’ (kas je zamena za fantu koja nije popularna). Ovakvo piće zovu  ‘kopa’ (copa – čaša) jer se služi u velikoj čaši za vodu i ne štede na alkoholu. Cena varira od četiri do osam evra. Iako stalno kažem da Španci ne znaju da piju jer mešaju obojena alkoholna pića sa gaziranim sokom od pomorandže, oni odlično znaju koliko popiju i za koje pare, iako nemaju (0.3) merku.

Bravo

U Kaseresu su još u XII veku postojali zakoni po kojima je svako ko je tu živeo bio slobodan čovek i svi građani imali su jednaka prava bez obzira na njihov pol, društveni položaj i veru. Ljudi koji danas žive u ovom gradu vrlo su simpatični i duhoviti, valjda i zbog te njihove južnjačke spontanosti i akcenta, i dalje su otvorenog srca i uma, a njihovu srdačnost i svest dokazuju festivalom WOMAD koji se od 1992. organizuje na trgu u cilju propagiranja tolerancije i solidarnosti i sprečavanja rasizma i zato svake godine u maju u Kaseres dolaze umetnici sa svih kontinenata da učestvuju i podrže ovu inicijativu.

Za ceo život

Kažu da je Kaseres grad u kome nikada nije kasno da se voli i grad koji se nikad ne zaboravlja.  Jedini način da to proverite jeste da ga posetite i doživite na svoj način.

 

MERIDA

Merida, glavni grad regije Ekstremadure u Španiji, antički je centar i mesto koje bi svi ljubitelji arheologije i istorije trebalo da posete. Za one koji tu materiju ne vole, Merida ima izvanrednu gastronomsku ponudu u vidu velikog izbora sireva, pršute i vina, a ko voli umetnost može da uživa u pozorištu na otvorenom.

Srebrna ruta

Rimljani su Španiji ostavili veliko kulturno bogatstvo. Kako bi, kao dobri trgovci, olakšali trgovinu i prenos robe, za vreme Trajanove i Hadrijanove vlasti gradili su se tzv. rimski putevi (calzadas romanas). Put koji je povezivao dva veoma važna rimska centra Avgustu Emeritu (Augusta Emerita), današnju Meridu u regiji Ekstremaduri na jugo-zapadu zemlje, sa Asturikom Avgustom (Asturica Augusta), današnjom Astorgom u regiji Asturiji na severu, jedan je od najznačajnijih rimskih puteva u Španiji i poznat je pod nazivom ,,Srebrni put” (Via de la Plata). Smatra se da je ovaj naziv dobio greškom nekog prevodioca, jer nije poznato da je ikada služio za prenos srebra, kako to njegovo ime kaže.

Hrišćani su taj put koristili, i još uvek koriste, za hodočašće do Santjaga.

Dve hiljade godina kasnije ovaj rimski put poslužio je kao osnova za izgradnju najznačajnijeg i najdužeg nacionalnog puta u Španiji (Carretera de Gijon a Puerto de Sevilla), kao i autoputa ,,Srebrna ruta” (Autovia de la Ruta de la Plata) koji spajaju sever i jug zemlje, od Hihona do Sevilje.

Od kraja prošlog veka Srebrni put postao je deo istorijskog, umetničkog, etnografskog, kulturnog i nacionalnog nasleđa, a neki od gradova na tom putu deo su i Svetske kulturne baštine. Najznačajniji antički centri u Španiji nalaze se u Ekstremaduri i, ako putujete tom stranom zemlje ka severu, obavezno ih obiđite.

Ekstremadura

Ekstremadura (Extremadura) je regija u unutrašnjosti Španije i nalazi se u zapadnom delu zemlje, na granici sa Portugalom. Njen naziv sastoji se od dve reči: ekstremna (extrema) i teška (dura), što se u prošlosti verovatno odnosilo na njen geografski položaj i blizinu sa Portugalom. Glavni grad Ekstremadure je Merida, iako je Badahos, i teritorijalno i po broju stanovnika, mnogo veći.

Kažu da je jedna od najsiromašnijih regija u Španiji jer nema tešku industriju. To je tačno jer se, samim ulaskom u regiju, oseća mala razlika u standardu u poređenju sa drugim španskim regijama. Međutim, nemojte ih mnogo žaliti. Njihovo siromaštvo nije siromaštvo u pravom smislu te reči. Da budemo iskreni: može li regija poznata po pršuti, siru, vinu i maslinovom ulju zaista biti toliko siromašna? Pa, da vam kažem, ne može, ali Španci vole da kukaju i da se žale. To im je nacionalni sport.

Neki krajevi Ekstremadure malo podsećaju na krajeve u našoj zemlji. Iako u pojedinim delovima izgleda vrlo suvo i beživotno, ova regija je vrlo važna zbog reke Taho, najduže u Španiji, i reke Gvadijane, četvrte po dužini. Otuda i raznovrsna flora, samoniklo žbunje i drveće sa ogromnim cvetovima prelepih boja, koje ne samo što cveta leti, već je i zimi prelepo i sveže. Ima i blagih padina, idealnih za dobro vino, a od jednog do drugog grada ove regije uživaćete u ogromnim poljima maslina i hrastovim šumama zbog kojih je španska pršuta tako ukusna.

Merida

Merida (Mérida) je mali grad sa oko šezdeset hiljada stanovnika. Nije prelep kao Toledo ili Salamanka, možda živi i od stare slave, ali jeste grad pun iznenađenja.

Obilazak Meride možete početi sa Španskog trga (Plaza de España), iz samog centra grada. Trg je mali, sa puno kafića i restorana, a tu je smeštena i zgrada opština i katedrala. Takođe, jedan je od retkih glavnih trgova sa zelenilom što je leti pravo osveženje zbog ogromnih vrućina. Ako ste raspoloženi za šoping i u letnjem periodu za velike rasprodaje u prodavnicama poznatih španskih brendova, krenite Ulicom Svete Evlalije (Via de la Santa Eulalia).

Iskreno, mislim da vam pažnju neće mnogo privući sam grad i jednospratne ili dvospratne bele kuće sa ulaznim vratima direktno sa ulice, kao ni stare stambene zgrade. Taj moderni deo grada zaspao je sedamdesetih-osamdesetih godina i još uvek se nije probudio.

Međutim, Meridu treba upoznati kao Avgustu Emeritu (Augusta Emerita), staro naselje nastalo u doba rimskog cara Avgusta i glavni grad nekadašnje rimske provincije Lusitanije (Lusitania). Zahvaljujući ovom rimskom arheološkom nalazištu grad je jedan od najvažnijih i najvećih arheoloških centara u Španiji i od 1993. zaštićen od strane Uneska. Najlepše u Meridi jeste to što vas, kad sa trga krenete u šetnju gradom, u nekoj ne mnogo širokoj ulici iznenadi vrlo dobro očuvan Dijanin hram (Templo de Diana) posvećen gradu Rimu i rimskom imperatoru ili, u neposrednoj blizini, deo rimskog foruma (Pórtico del Foro) sa statuama. Iako je ulica tesna, uvek ima mesta za kafić ili bar i neko mini osveženje ili možda vino u ovakvom ambijentu.

Najzanimljiviji deo grada poznat je kao ‘zona oko rimskog teatra’.

Tu se nalazi Nacionalni muzej rimske umetnosti u kome možete videti najbolje kolekcije skulptura i mozaika iz rimskog perioda u Španiji. Zgrada muzeja je sama po sebi vrlo interesantna, izuzetnih dimenzija, a u unutrašnjosti su napravljeni polulukovi koje su rimske arhitekte nekada primenjivale u gradnji.

Iskreno, više volim galerije od muzeja, ali ovaj muzej jeste dostojan pažnje. Simpatično je to što je na osnovu skulptura i drugih ostataka  napravljen prikaz svih rimskih vladara sa slikom, koje smo uglavnom svi zamišljali na osnovu glumaca iz nekih istorijskih filmova. Cena ulaznice je simbolična, samo tri evra, a subotom poslepodne i nedeljom ujutru ulaz je slobodan.

Na samo nekoliko koraka od muzeja nalazi se rimski amfiteatar gde su se nekad održavali spektakli za rimsku gospodu i bitke gladijatora. Uz dužno poštovanje Rimljanima, moj omiljeni gladijator je Rasel Krou i on je od 2000. neprevaziđen. Odmah pored amfiteatra nalazi se i tipična rimska kuća (Casa del Anfiteatro) iz 3. veka pre n.e., kao i objekat u koji se sakupljala voda (Casa de la Torre del Agua) koja je u Meridu dolazila preko akvedukta Svetog Lazara.

Najlepši deo ovog rimskog grada jeste rimsko pozorište. Gradnja pozorišta počela u 16. veku pre n.e. i primalo je šest hiljada gledalaca.

Iza pozorišta su ostaci rimskih vrtova, kupatila i banja.

Od 1933., iako sa nekom pauzom od skoro 20 godina, u julu i avgustu, nastavlja se jedna lepa tradicija i održava se Internacionalni festival klasičnog pozorišta. Najbolji španski glumci se okupljaju u Meridi i ovaj grad je tada posebno zanimljiv. Ovogodišnji pobednik 64. festivala bila je drama ,,Elektra” u izvođenju Španskog nacionalnog baleta. Balet je potpuno opčinio publiku novim pristupom i spojem klasičnog i modernog, antičkog i španskog nacionalnog plesa.

Lepo je prošetati i videti akvedukt Svetog Lazara (Acueducto de San Lazaro) čija se rimska konstrukcija nije očuvala, a gradjevina koju danas vidimo potiče iz 16. veka.

U neposrednoj blizini je rimski cirkus, gde možete saznati o konjičkim trkama i počecima klađenja. Iskreno, pojedinačne karte za znamenitosti su vrlo skupe (od 5 do 12 evra), tako da, ako nemate ulaznicu za sve znamenitosti, koja se kupuje u Turističkom centru ili na šalteru na ulazu u amfiteatar i košta 15 evra po osobi, nemojte trošiti vreme, ni novac.

 

Trajanov luk ili ono što je od njega ostalo nalazi se u u glavnoj ulici koja je nekada povezivala sever i jug starog rimskog grada.

Uz reku Gvadijanu nalazi se prelepo šetalište, a na njoj najduži antički most kojim možete doći do parka (Parque de la Isla), vrlo prijatne zelene zone u Meridi.

Blizu mosta je i veliko muslimansko utvrđenje iz 9. veka Alkasaba (Alkazaba), ogromne površine, sa kulama, a najbitnija stvar u utvrđenju jeste, verovali ili ne, cisterna za prečišćavanje kišnice ili vode iz reke.

Pršuta i vino

Ako ogladnite, na trgu ćete uvek naći barove gde možete degustirati pršutu i sir. Porcije nisu prevelike, ali dovoljne su da malo mezite. Ljudi koji pršutu seku, obučeni su za to i parče pršute ne bi trebalo da bude veće od 4 cm i treba da bude toliko tanko, da se providi. U kafanicama i restoranima se uglavnom služe specijaliteti domaće kuhinje. Njihova tradicionalna jela zasnivaju se na svinjskom mesu, ali ima i dosta ribljih varijeteta, posebno bakalara, pod portugalskim uticajem. Od slatkiša možete probati neku njihovu tradicionalnu tortu, koja uglavnom podseća na naše suve ili lenje pite. Kompletan ručak sa predjelom, glavnim jelom, dezertom ili kafom ne bi trebalo da vas košta više od 15, najviše 20 evra, po osobi. Uvek ćete naći  španski gastronomski izum ‘plato mixto’ (neko prženo meso, prženi krompir i još nešto prženo,uglavnom jaja, samo je salata sveža iz kese) za od 6 do 12 evra. Prijaće vam bilo koje vino iz vinograda sa obale reke Gvadijane (Ribera del Guadiana), a, ako se lepo informišete, možete posetiti i neki podrum i otići na neku degustaciju. Pa, na zdravlje i prijatno!

Ako imate malo više vremena, posetite i Kaseres (Cáseres), prelepi gradić u istoj regiji na samo sat vremena kolima od Meride.

Španija za početnike

Španija je nesumnjivo jedna od najlepših i turistički najatraktivnijih zemalja na svetu. Ima oko 46 miliona stanovnika, što i nije neka cifra, budući da zauzima najveći deo Pirinejskog poluostrva, koje je samo po sebi ogromno. Geografski položaj zemlje je izuzetan ako uzmemo u obzir da je većim delom na Mediteranu, dok zapadni deo zemlje izlazi na hladni Atlantski okean, a sever na Kantabrijsko more.

Ova zemlja poseduje sve prirodne resurse koji su turistički veoma eksploatisani i ima bogatu turističku ponudu za svaki džep, iako se naši turisti, pored Kanarskih i Balearskih ostrva, uglavnom vezuju samo za Barselonu (koja je multinacionalna i daleko od prave Španije) i čuveni Ljoret de Mar, gde nisu uvek dobrodošli (ne kao pojedinci, naprotiv, već kako grupa), zbog kampanje za limitiranje turističkih poseta gradu koja se uveliko vodi jer je lokalno stanovništvo već postalo pomalo ugroženo i ometeno u obavljanju svakodnevnih obaveza, upravo zbog tog neprestanog i ogromnog priliva ljudi iz celog sveta.

Španiju, a iz nekog razloga, posebno Barselonu, svi ljudi vole jer je ona, opravdano ili ne, sinonim za ideju koju svi imamo o idealnom životu, dobroj klimi, moru i plažama, dobroj hrani i vinu, muzici i provodu i ljudima koji žive svoj život i ne gledaju šta se dešava oko njih.

Na listi Svetske baštine Španije se po broju spomenika kulture nalazi na trećem mestu (posle Kine i Italije). Na kulturni identitet zemlje i naroda uticali su mnogi drugi narodi, pa je stoga i raznolikost jedna od njenih najlepših aspekata. Svoj trag ostavili su Kelti, čije ostatke kuća, pa i celih naselja možemo videti na severu Španije, u regiji Galiciji, zatim i Rimljani, čijih je nalazišta svuda po zemlji, a najbolje su očuvana u gradu Meridi u Ekstremaduri, regiji koja se nalazi na zapadu Španije uz portugalsku granicu.

Najviše je, naravno, hrišćanskog, srednjevekovnog nasleđa, ali su svakako svoj pečat ostavili i Mavari sa severa Afrike u vidu kula, predivnih utvrđenja i vrtova, kojih je najviše u Andaluziji.

I Jevreji su, takođe, boravili svuda po Španiji, a najviše njihovih spomenika ima u Toledu. Svako, pa i najmanje špansko selo, ima svoj stari grad, a svaki kamen tog grada čuva neku tajnu ili otkriva neku priču.

Provincijalci iz Evrope

Prošli vek za Španiju i nije bio sjajan jer se teritorijalno smanjuje (gubi kolonije), počinje građanski rat i diktatura. Ovaj narod je dosta propatio i skoro četrdeset godina bio je izolovan od sveta u svakom pogledu. Kultura, obrazovanje, zdravstvo, sloboda govora, hrana i život uopšte, sve, sve, sve im je bilo uskraćeno. Čak je i Pablo Neruda, koji je tih godina boravio u Španiji, napisao da su mu Španci delovali kao neki provincijalci iz Evrope i da je bilo vrlo malo izuzetaka sa širim vidicima. Posle Frankove smrti i sa ulaskom u Evropsku Uniju, Španija postaje ono što mi danas volimo o njoj: potpuno slobodna, bogata zemlja bez kompleksa, zemlja u kojoj se vodi računa o građanima i njihovim ljudskim i svim ostalim pravima, zemlja koja ulaže u kvalitet života, u kojoj nema privatnih plaža, kao u nekim susednim zemljama, kao i zemlja u kojoj bi svi voleli da žive.

Četiri zvanična jezika

Zemlja je podeljena na 17 nezavisnih pokrajina – autonomija. Ima i dva nezavisna grada, Seutu i Melilju, koji geografski pripadaju Africi, a i Navaru na severu, fiskalno nezavisnu regiju, koja bi bila neka vrsta španskog Monaka. U Španiji se zvanično govore četiri jezika: galicijski, baskijski, katalonski i kasteljano ili španski, a prva tri su pored kasteljana zvanični i potpuno ravnopravni jezici u Galiciji, Baskiji i Kataloniji, iako se na jezičkoj nezavisnosti trenutno insistira jedino u Kataloniji, zbog političke situacije sa kojom smo svi upoznati. Priznat je i valensijanski dijalekt koji potiče od katalonskog, kao i majorkanski dijalekt koji se govori na Balearskim ostrvima. I u Asturiji, regiji na severu Španije govori se njihov asturijanski dijalekt, ali nije priznat. Jezik koji mi svi nazivamo španskim jeste zapravo kasteljano koji se govori u celoj Španiji, a Španci pod španskim podrazumevaju španske jezike koji se govore u Južnoj Americi. Svi oni čuvaju i poštuju svoje jezike i dijalekte, pa su zato i najbolja književna dela napisana na njima, a svaka od pomenute četiri regije ima i svoju kinematografiju, i to vrlo dobru, kao i muziku (gajde su nacionalni instrument na severu Španije, a ne španska gitara, kao na jugu), folklor (na severu, u Galiciji na primer, se igra munjeira, flamenko nije popularan), ali, kao što sam rekla, glavni protagonista jeste lokalni jezik.

Kralj i kraljica

Španije je parlamentarna monarhija. Iako je figura kralja u 21. veku možda malo prevaziđena, mora se priznati da je sadašnji španski kralj Felipe VI dosta naklonjen španskom narodu i da se trudi da bude umeren u rasipanju dvadeset hiljada evra koje mesečno prima na račun zapošljenog španskog i stranog stanovništva koje plaćanjem poreza održava, i u ovom slučaju izdržava, špansko društvo. Svakako da na to utiče kraljica, nekadašnja novinarka, politički javno opredeljena protiv Njegovog veličanstva, koja koriguje neke njegove preterano kraljevske manire, pa se može primetiti da je kralj u javnosti nekako opušteniji, čak bi se moglo reći da baš uživa u svojoj ulozi. I kralj isto tako utiče na kraljicu i oplemenjuje je time što joj ponekad, najčešče u javnosti, a i privatno sigurno, skrene pažnju da ne maše i da se ne cereka jer nije po protokolu. Ali ljubav je to i niko nije rekao da je lako voleti čoveka ili ženu drugačijeg političkog shvatanja, a kamo li kralj. Ako se samo na našim slavama cela porodica posvađa zbog teče koji je drugačije politički opredeljen ili zbog strinine familije koja je i politički aktivna, zamislite samo kako je na njihovim porodičnim ručkovima i koliko je njima bilo teško jer je kralj oženio plebejku, a republikanka je postala kraljica.

Tata

Još simpatičniji bio je onaj stari kralj, Huan Karlos, tata današnjeg kralja. Huan je bio pravi, pravcati vrag. Ko zna kakav je maher bio, kad u nekim emisijama svi intervjuisani šeici od Arabije i drugi istočnjački bogataši otvoreno kažu da im nedostaje kao kralj i naprosto ga obožavaju. On je galantno išao na safari i u lov na slonove od državnih para dok, za nesreću, nije slomio kuk. Neki radoznali kolega njegove snaje zainteresuje se za slučaj, bude uporan da sve istraži i gle, gle, afera. Huan Karlos polako-polako počinje da shvata da je vreme da prepusti presto (legalnom) sinu jedincu i sad se samo ponekad pojavljuje u javnosti. A, da, u američkom stilu, javno se izvinio građanstvu zbog skupog hobija koji je imao pre pada i loma.

Baka Sofija

Jedino mi je iskreno žao baka Sofije (kažem ‘baka’ jer je baka preslatkoj princezi Leonori), jer, iako je stoički podnosila sve kraljeve ljubavne veze i vezice i uvek bila vrlo diskretna i bez skandala, sada kada je u penziji i treba da uživa, ona je diskriminisana, možda zbog godina, a možda i zbog grčkog porekla ili plavih očiju i zarađuje samo devet hiljada evra mesečno. A pored snajke koja je u javnosti bruka i ne da joj da se slika sa decom, ona nije imala sreće ni sa zetom, koji je trenutno u zatvoru zbog privrednog kriminala, naravno.

Pokret

Od Frankove smrti i ulaska u Uniju i mentalitet se značajno promenio. Sve što je bilo zabranjeno, sada je dozvoljeno i neograničeno. Svaki njihov sociološki fenomen može se objasniti kao posledica njihove skorije istorije. Ponosni su na kontrakulturni pokret (Marcha madrileña) koji se razvija u Madridu u periodu tranzicije, a zatim zahvata i druge veće gradove. Pokret je predstavljao oslobađanje od svega tradicionalnog i vezanog za Franka; potpuni liberalizam, seksualnu revoluciju i razvoj feminizma. Muzika i film koji su sve izdvojili u period pokreta (Movida) tih osamdesetih godina i dan-danas su izuzetno popularni i kultni. Iz tog perioda je i fantastični Pedro Almodovar, koji karijeru započinje, ni manje ni više, nego kao muzičar, pa je tu i Santjago Segura, grupa Mekano i mnogi, mnogi drugi originalni umetnici.

Duh i harizma

Španci imaju duh i harizmu. Ljudi žele da uživaju u životu i to i rade, i sa mnogo i sa malo i bez para, bez obzira na bračni status, društveni položaj ili godine. Čak je i starost relativna stvar. Star je onaj ko to želi i zato nije baš pristojno da se starijoj gospođi ili gospodinu obratite sa Vi. Svakako ćete ostaviti utisak ako kažete ‘devojko, devojčice’ (chica, chiquilla, chiquita, nena, nenita, mi niña) i sve starije gospođe iz komšiluka će vas zbog toga obožavati, i vas i Srbiju (iako ne znaju gde je) samo zato što ste lepo vaspitani.

Španci su ubeđeni da su izmislili popodnevnu dremku, takozvanu sjestu (siesta). Kako da ne! Ali neka im, neka misle! Iako od Španaca sigurno ne možemo da naučimo engleski i geografiju (tu im nema pomoći), mnogo toga možemo da naučimo o načinu života, toleranciji, odnosu prema ljudima (bilo na ulici, u prodavnici ili u liftu i na aerodromu), uživanju u sitnicima kao što je čitanje novina uz jutarnju kaficu u kafiću, poslepodnevna šetnja pored mora ili reke i mnoge druge male stvari.

Prženo i ukusno

I hrana je izuzetna, većinom je pržena, ali ukusna, nema šta. Estetski je vrlo privlačna, umesno prezentovana i servirana.

Na severu su zbog hladnog mora i Atlantskog okeana morski plodovi najlepša i najskuplja hrana. Sardine su specijalitet na jugu, u Madridu i unutrašnjosti kuvana jela, a tapas i pinchos (najpribližnije onom što mi jedemo ‘za meze’ i ‘na bocku’) fantastični su svuda. Hiljadu vrsta vina, o kojima će biti reči, i sva su dobra, pa svako bira po hrani i ukusu, a ako vino ne pijete, onda je tu pivce, ili leti klara (clara – pivo sa sodom ili fantom od limuna), najbolje osveženje u letnjim danima. U Španiji je provod zagarantovan, bez obzira na vreme, mesto i godine.

Iz Niša za Španiju

Ovu prelepu zemlju možete posetiti iz Niša preko Milana, a iz Milana možete otići čak do sedamnaest španskih gradova. Iz Skoplja Vizerom možete otići do Barselone, a iz Sofije do Valensije, Madrida itd.. Samo potražite karte na vreme i uživajte.

Bergamo

Bergamo se nalazi severoistočno od Milana i sa oko sto dvadeset hiljada stanovnika spada u manje italijanske gradove. Rajaner oživeo je ovaj gradić zahvaljujući dobrim konekcijama sa sličnim gradovima u Evropi i na drugim kontinentima, a budući da su karte jeftine, sve veći broj turista opredeljuje se za Bergamo kao vikend destinaciju za opuštanje i uživanje u inostranstvu,  na čemu mu zavide mnogi veći italijanski gradovi, poput Bolonje i Torina. Bergamo je postao važan ekonomski centar na severu i smatra se da je jedan od gradova sa najboljim kvalitetom života u Italiji.

Kao i većina italijanskih gradova i Bergamo je poznat po svom starom, srednjevekovnom gradu (Città Alta), koji je, za razliku od ostalih gradova, gde se obično nalazi u samom centru i u niziji, smešten na brdu, iznad donjeg i novog dela grad (Città Bassa).

Kako stići

Ako dolazite iz Milana, do Bergama možete stići vozom sa Glavne železničke stanice, a cena karte je oko pet evra. Linije su redovne, a u grad se stiže za manje-više sat vremena. Ukoliko ste smešteni u jugoistočnom delu Milana, možete se opredeliti i za autobus kompanije Italobus, koji polazi sa Železničke stanice Milano Rogoredo i ima samo tri polaska u toku dana u 9.30, 15.28 i 19.28, dok je vikendom red vožnje promenjen. Karta košta pet i po evra. Ako dolazite iz drugih gradova, uvek možete putovati vozom, a u slučaju da nema direktnih veza sa Bergamom, putovanje preko Milana uvek je sigurna opcija.

Ako sa aerodroma u Bergamu želite otići do centra, ispred aerodroma je stanica gradskog autobusa odakle hvatate autobus broj 1. Karta košta jedan i po evro i može se kupiti na aparatu u autobusu.

Gradski prevoz i turističke kartice

Ako planirate da se na dan-dva upoznate sa ovim divnim gradom, možete kupiti Bergamo card, turističku karticu koja važi 24 ili 48 sati i da za to vreme koristite bilo koju vrstu gradskog prevoza u samom gradu, uključujući autobus od i do aerodroma, vožnju žičarom (funicolare) do Starog grada i besplatne ulaznice za neke muzeje. Cena kartice koja važi 24 sata iznosi deset evra, a petnaest za 48 sati. Istu karticu mogu koristiti jedna odrasla osoba i dete do 11 godina. Karticu možete kupiti na autobuskoj stanici, kioscima i turističkim centrima i može biti interesantna opcija za one koje putuju sa decom ili za putnike sa smanjenom mobilnošću.

Ako niste zainteresovani za muzeje, međutim, iz nekog razloga morate koristiti gradski prevoz, onda će vam svakako biti od koristi kartica za prevoz inter rete koja košta pet evra za 24 sata  ili inter rete od sedam evra, koja važi 72 sata od trenutka čekiranja. Kartice možete kupiti već na aerodromu, na istom šalteru na kome se prodaju karte za Milano.

Ako vam ni to nije potrebno, najobičnija karta za prevoz košta jedan evro i trideset centi i od trenutka čekiranja možete se voziti 75 minuta.

Taksi nije jeftin. Dnevna vožnja od ili do aerodroma koštala bi oko dvadeset evra.

 Città Bassa

Donji deo grada nalazi se u niziji, moderniji je i rezidencijalni. Železnička i autobuska stanica stanica nalaze se u centru. Desno od železničke stanice počinju ulice koje vode u obična naselja i osim simpatične i predugačke ulice Palazzo Borgo, sa prodavnicama, ponekim kafićem i restoranom i stambenim zgradama, sa te strane donjeg dela grada nema ničeg interesantnog. Levo od železničke počinje jedna od glavnih ulica u centru, puna stilizovanih prodavnica odeće i poslastičara, kojom stižete do glavne raskrnice i monumentalnih vrata grada iz 19.veka (Porta nova).

U srcu Donjeg Bergama nalazi se trg Vitorija Veneta (Piazza di Vittorio Veneto), pozorište Doniceti (Teatro Donizetti), Toranj palih (Torre dei Caduti), podignut u čast boraca iz Prvog svetskog rata i tzv. Kvadriportiko (Quadriportico), četvrtasta građevina sa lukovima u koju su smeštene ekskluzivne prodavnice. Sve one zajedno čine jednu arhitektonsku celinu u čijem krugu su se nekada održavali sajmovi, a danas je ovaj deo centar okupljanja mladih i zona za šetnju.

Moglo bi se reći da je i donji deo grada podeljen na dva dela: desno od Porta Nove i pozorišta naići ćete na brojne crkve, od kojih se izdvajaju crkva Svetog Bartolomeja (Chiesa di San Bartolomeo) i Svetog Duha (Chiesa di Santo Spirito). Mali trgovi, u skladu sa italijanskom renesansnom arhitekturom, međusobno su povezani galerijama i ložama, a najlepši među njima jeste trg Dantea Aligijerija (Piazza di Dante Alighieri). Ulica Pinjolo (via Pignolo) poznata je po buržoaskim zgradama, a kad smo već kod zgrada, najlepše zgrade u gotovo svim katoličkim zemljama, pa i u Italiji, danas jesu, gotovo uvek, banke.

L’Arte

Šetajući tim delom grada, doći ćete do Muzeja ,, Diočezano Bernaređi” (Museo Diocesano Bernareggi) sa religioznim eksponatima, koji i nije previše interesantan, a, zatim, i do Galerije ,,Karara“(Academia Carrara) koju vredi posetiti jer će vas iznenaditi lepota izloženih slika, konkretno Botičelija ili Flamanca Antonisa van Dajka. Cena ulaznice je deset ili dvanaest evra i važi i za Gamek – Galeriju savremene i moderne umetnosti (Gamec – Galleria d’Arte Moderna e Contemporanea), koji je smešten u zgradi bivšeg manastira i u kome možete uživati u umetnosti dvadesetog veka (Novecento) kako italijanskih, tako i evropskih slikara.

Šetnja

Posle obilaska kulturnih znamenitosti Donjeg Bergama, možete se vratiti u centar i nastaviti šetnju ulicom 20. septembra (via XX Settembre), Svete Orsule (via Sant’Orsola), Cambonate (Via Zambonate), Svetog Aleksandra (via Sant’Alessandro) i svim tim dugačkim i sređenim ulicama u kojima možeti provesti sate u kupovini ili razgledanju izloga. Ima dosta kafića i poslastičara, sladoledarnica (gelateria) ako želite da se  odmorite od šetnje i probate neke od poslastica.

Gornji i donji deo Bergama povezani su žičarom (funicolare), za koju ćete, ukoliko nemate turističku kartu ili kartu za gradski, morati kupiti kartu na šalteru ispred žičare i ona košta jedan evro i trideset centi u jednom pravcu.

Vožnja je vrlo prijatna, sa pogledom na grad i traje pet minuta.

Città Alta

Većina turističkih atrakcija nalazi se u Gornjem Bergamu.

Do centra Starog grada vodi vas ulica Gombito (via Gombito), klasična italijanska ulica sa kaldrmom, ne previše široka ali dugačka, možda i pomalo mračna i bez dovoljno prirodnog svetla, ali koja vas mami da provedete i više od sat vremena gledajući izloge od kojih se dosta toga može naučiti o ovom divnom gradu. U Italiji je gastronomija mnogo bitnija od vitikulture, a u Bergamu ona se bazira na promovisanju domaćih slatkiša, tipičnih za grad i regiju. Ulica je pripremljena za turizam i sa obe strane nalaze se restorani, prodavnice tipičnih proizvoda i suvenira. Toranj iz 13.veka (Torre del Gombito) od 52 metara visine i sa 263 stepenika, leti je otvoren za posete, pa, ako niste klaustrofobični, imate mogućnost da se besplatno popnete i vidite grad sa te visine.

U centru prelepog Starog trga (Piazza Vecchia) nalazi se Fontana Kontarini (Fontana Contarini), ukrašena sfingama, lavovima i zmijama. Na parteru trga videćete meridijane, koji i dan-danas služe kao vrlo precizni solarni sat.

Sa desne strane nalazi se još jedan toranj (Torre civica) sa koga zvoni najveće zvono u Lombardiji. Na vrh tornja možete se popeti kroz mali interaktivni muzej i uživati u pogledu. Svake noći u deset sati  sa ovog tornja zvono zvoni 100 puta i, po tradiciji, obaveštava stanovnike da se vrata grada zatvaraju.

Palaco Nuovo ili Nova palata (Palazzo Nuovo) je prelepa zgrada novijeg datuma u kojoj je smeštena Gradska biblioteka ,,Anđelo Mai” (Biblioteca Angelo Mai) u kojoj možete videti primerak knjige ,,Božanstevna Komedija” Dantea Aligijerija.

Palata pravde (Palazzo della Ragione) stara je više od hiljadu godina i nekada, kada su se donosile važne odluke, bila je glavno mesto okupljanja građana. Iza jednog od lukova ove palate nalazi se statua Torkvata Tasa, pesnika iz 16. veka, koga stanovnici Bergama izuzetno poštuju zbog značajnog opusa iz njegovog stvaralaštva koji je nastao upravo prilikom jedne njegove višemesečne posete gradu. Iako nije bio rodom iz Bergama, Taso je zaslužio svoju statuu. (Tako je i u mom divnom, rodnom gradu, po ugledu na Italijane, verovatno, od svih pesnika, slikara, muzičara i umetnika uopšte, kako lokalnih, tako i svih onih koji su tu ikada boravili, a bilo ih je i ima ih, svoju statuu u centru grada zaslužio jedino naš poznati kantautor Toma Zdravković, koga svi, a pogotovo mi, Leskovčani, volimo i nosimo u srcu.)

Iza palate nalazi se katedrala (Duomo di Bergamo), podignuta je u čast Svetog Aleksandra, zaštitnika grada. Iako se ne može porediti sa katedralom koju ste videli u Milanu, svakako joj treba posvetiti par minuta, jer, bez obzira na to što je mala i jednostavne fasade, vrlo je elegantna i pozlaćena sa stilom, mnogo manje u odnosu na sve ostale katedrale iz istog perioda.

Naravno da katedrala ne privlači pažnju kad se nalazi pored dve prave lepotice, po meni, dve najlepše građevine grada, a to su: basilika Santa Marija Mađore (Basilica di Santa Maria Maggiore), koja nema jedan glavni ulaz, već četiri lateralna, sa statuama crvenih lavova na severu i belih na južnoj strani crkve i kapela Koleoni (Cappella Colleoni) u produžetku. Obe građevine impresioniraće vas kako svojima fasadama, tako i raskošnim enterijerom, a ulaz je besplatan.

Sa trga možete nastaviti šetnju ulicom Koleoni (Via Colleoni), a na samom početku, sa desne strane nalazi malo pozorište (Teatro Sociale). Koleoni vodi do trga Lorenca Maskeronija (Piazza Lorenzo Mascheroni), gde ima i par klupica, da odmorite od blage uzbrdice. Još jedan toranj, ovog puta sa satom i vratima, vodi do citadele i malog trga sa srednjevekovnim vratima. Ako putujete sa decom možete svratiti u Arheološki muzej.

Odatle vratima svetog Adalberta možete izaći iz starog dela grada i uhvatiti prevoz za novi ili se možete, drugom žičarom, popeti do zamka Svetog Viđilija (Castello di San Vigilio), videti ceo grad i okolinu ili ručati u ekskluzivnim restoranima u blizini. Odatle se možete spustisti pešice i malo prošetati.

Restorani

Ukoliko se hranite po restoranima, kompletni meni sa vinom i dezertom mogao bi da košta i više od sedamdeset evra. Sigurno da na takvom putovanju nije potrebno imati tipičan, italijanski, kompletni, svečani ručak (antipasti, primi piatti, secondi piatti, contorni, dolci e vino), jer je to zaista previše hrane, pa u prosečnom restoranu sa jednim jelom i pićem možete platiti vrlo pristojan ručak do dvadeset evra po osobi. Uvek možete naići i na male restorane gde možete ručati i za manje od deset evra.

Ne zaboravite da se u restoranima i tavernama u Italiji plaća coperto, vrsta obaveznog bakšiša za uslugu, zbog koga će vam račun uvek biti nekih deset do petnaest posto veći od onog što ste očekivali. Dakle, nemojte iznenaditi. Treba voditi računa i o satnici jer Italijani ručaju i večeraju ranije, ali ne brinite, nećete ostati gladni. Cene kafe ili pića nisu iste za šankom, za stolom u kafiću ili za stolom na terasi. Espreso možete popiti za jedan i po do tri evra, a u letnjem periodu probajte caffe shekerato.

Što se brze hrane tiče, uvek možete da se odlučite za parče pice, azijsku kuhinju ili neki sendvič. Na nekim mestima pica se prodaje i na kilo, što ne znači da treba naručiti jedan kilogram pice, već kupujete isečeno parče, koje je obično teško 300-400 grama i čija cena, manje-više, odgovara ceni obične pice na parče.

  Za sladokusce

U ovom delu Italije jedu se pečene i testaste poslastice, ,,šuškavci” od pečeneg belanca, keksići i torte od badema, lešnika itd, ali, ako ne volite te, da kažem ‘starinske kolačiće’, sladoled ili kremasti jogurti, domaće čokoladne kugle i punjene rolnice uvek su vam na raspolaganju i nećete pogrešiti.

U donjem delu gradu nalazi se sladoledarnica koja pripada lancu sladoledarnica iz Torina sa dugom tradicijom i svi sladokusci trebalo bi da tamo probaju jedan gelato. Utisku svakako doprinosi i izuzetna prodavačica koja će, ako ste neodlučni, prvo ispitati šta volite da jedete, a onda preporučiti najbolji ukus za vas. Prave i iskusne domaćice ne bi trebalo da propuste neke od slatkih specijaliteta Bergama, a svakako da sa onih finih čokoladnih dekoracija i kombinacija suvog voća sa neprevaziđenom domaćom slatkom pavlakom mogu i da ‘ukradu‘ neke ideje za sitne slavske kolače.

 Do dva

Svi oni koji noćni provod vole više od hrane treba da znaju da Bergamo ne odstupa od italijanskog načina provoda, da u samom gradu ima dosta koktel-barova i klubova u kojima je atmosfera vrlo prijatna, ali uglavnom vremenski ograničena do dva.

Ovaj grad tornjeva, parkića i spomenika nudi sadržaj za svačiji ukus i ako ste u mogućnosti, nemojte se dvoumiti i posetite ga.

 

 

Znamenitosti Milana

Najlepše znamenitosti grada Milana možete videti dok šetate i uglavnom su gratis ili jeftine. Ukoliko niste pasivni turista, želite da saznate nešto više o kulturi i umetnosti, (iako Milano prati fama industrijskog grada, sa ne tako bogatom kulturnom istorijom u poređenju sa drugim italijanskim gradovima, što nikako ne može biti tačno), u Milanu ima toliko toga što treba videti i doživeti, nešto, naravno, uz malu doplatu, da će vam, ma koliko god da u gradu često boravite, uvek ostati još neka galerija ili muzej koje treba posetiti.

Duomo

Razgledanje grada najbolje je započeti jednom od najvećih i najlepših gotičkih katedrala u Italiji i svetu, a to je Duomo, katedrala koja se nalazi na Trgu Duomo (Piazza del Duomo), koji je dobio ime po njoj. Gradnja katedrale počela je u XIV veku u čast teritorijalne ekspanzije porodice Viskonti, (porodica koja je vekovima vladala Milanom i koju je smenio Frančesko Sforca, koji, takođe, Italijanima ostavlja bitne znamenitosti u amanet), od belog je mermera i veoma specifične boje, sa karakterističnim stubovima, ukrašenim statuama i ornamentima, a unutar katedrale nalazi se statua Svetog Bartolomea, zaštitnika grada Milana. Za ulazak u krstionicu i riznicu morate kupiti kartu, što vam lično ne savetujem, osim ako niste baš specijalno zainteresovani za temu, ali ono što je svakako preporučljivo jeste terasa katedrale sa koje možete uživati u fantastičnim pogledima, posebno ako ste ljubitelj arhitekture i umetnosti generalno. Red za ulazak je uglavnom veliki, nekad skoro i do Torina (Ulice Torino, ne grada) i ukoliko želite da se popnete liftom, cena je trinaest evra, a možete se popeti i pešice, stepenicama, po ceni od osam evra.

Piazza del Duomo

Već tu na samom trgu, pažnju će vam privući palate sa nezaobilaznim italijanskim lukovima (Palazzi dei portici – Settentrionali e Meridionali), spomenik kralja Vitorija Emanuela II (Vittorio Emanuele II) na sredini trga i druga zdanja i građevine izuzetne arhitekture i iz različitih perioda, a koje pored istorijskog, imaju i kulturni i umetnički značaj i danas su uglavnom sedišta državnih institucija.

Odatle možete krenuti ka elegantnom trgovačkom centru (Galleria Vittorio Emanuele II) iz XIX veka, u kome se nalaze ekskluzivne prodavnice i nekoliko restorana, gde uglavnom sede stranci, a manje Italijani. Ova galerija značajna je po visokoj staklenoj kupoli i mozaicima koji predstavljaju četiri kontinenta Aziju, Afriku, Evropu i Ameriku, a tu je i čuveni mozaik bika koji po tradiciju donosi sreću onome ko uspe da se zatvorenih očiju okrene 360 stepeni. Ako niste baš vični u tome, samo zatvorite oči i zamislite da ste napravili krug.

Piazza della Scala

Iz galerije izlazite na Trg Skala (Piazza della Scala), sa vrlo prijatnim ambijentom. U centru je statua Leonarda da Vinčija, a okolo su klupice gde možete da malo odmorite, pojedete parče pice i posmatrate ljude. Odmah preko puta nalazi se Teatro alla Scala, čuvena Milanska skala, pozorište u kome se izvode najznačajnije opere i dela klasične muzike u svetu. Ako zbog svetske popularnosti ove ustanove očekujete da vidite neku raskošnu palatu, po fasadi nećete ni primetiti da je upravo to Skala, čak ćete se možda i pitati koja je uloga te polukomunističke zgrade u samom centru Milana (koji inače nikada nije bio komunistički), ali je zato njena unutrašnjost posebna i od izuzetne važnosti zbog jedinstvene akustike. Samo pozorište nećete moći da posetite ako nemate kartu za neki koncert, balet ili operu, ali ako hoćete da vidite predvorje i muzej u kojima su izložene kolekcije slika, biste, garderoba i detalji koje operski pevači koriste na sceni, možete to učiniti za sedam evra. Ako želite da ispratite i neki događaj, volite klasičnu muziku, repertoar je stvarno impresivan, cene se kreću od trideset četiri do trista evra, u zavisnosti od mesta, ali to ste, dragi ljubitelji klasične muzike, nadam se, mogli da očekujete.

Quadrilatero della moda

Kad ste već tu, možete prošetati do kvarta Quadrilatero della moda gde ljubitelji mode i troškarenja nikako ne bi trebalo da propuste Ulicu dela Spiga (Via della Spiga), Montenapoleone (Via Montenapoleone), Manconi (Via Manzoni) i Korso Venecija (Corso Venezia), u kojima se nalaze prodavnice svih najpoznatijih i najskupljih svetskih brendova. Ako, kao većina ljudi, kod nas i u svetu, niste navikli da potrošite nekoliko hiljada evra na garderobu i obuću, onda, pre nego što odete u šetnju tim delom grada, popite neko žestoko pićence i cene će Vam biti smešne, a ako ne pijete, a hoćete da sačuvate srce, bezbedni ste jedino ako se previše ne približavate izlozima. Cena jedne torbe može biti veća i od godišnje bruto plate profesora u srednjoj školi u Srbiji.

Brera

U blizini se nalazi i kvart Brera, na koji su stanovnici Milana veoma ponosni, verovatno zato što tako modernom gradu daje malo starog italijanskog šarma. Brera je poznata po malim, ali prodavnicama sređenim sa stilom i ne tako brojnim, kao što to Italijani kažu, kafićima i restoranima. Lepa je Brera, moderna i čista, sa tipičnom italijanskom stambenom arhitekturom (žute, zelene i narandžaste fasade) sa velikim drvenim, starinskim ulaznim vratima, ali restauriranim i blistavim, sa prelepim saksijama i negovanim cvećem ispred samih ulaza i na balkonima, sređenim restoranima sa kariranim stoljnjacima na stolovima za dvoje (doduše, previše načičkanim, ako volite komoditet i intimu, možda ne bi bili po vašem ukusu), a mocarela i bosiljak mirišu na sve strane; pravi pravcati italijanski duh i ambijent za uživanje. Mnogi opisuju Breru kao ,,luksuznu, boemsku četvrt”. Svako na različit način doživljava luksuz i boemiju, ako se te dve stvari uopšte mogu spojiti. Ja zamišljam srpske boeme iz XIX veka kako u kafanama vode intelektualne razgovore uz muziku i vino, crtaju i pišu poeziju, pa mi se možda zbog toga čini da, iako prelepa i luksuzna, Brera nije boemska, bar ne u mojoj interpretaciji te reči.

Pinacoteche

U Breri se nalazi čuvena Galerija u Breri (Pinacoteca di Brera), u kojoj blistaju slike majstora od Rafaela i Tintoreta, preko Karavađa, zatim Modiljanija, do Karla Kara i mnogih drugih, i smeštena je u istoimenoj palati (Palazzo di Brera) čiji je ulaz slobodan i lako ćete je prepoznati jer su njena teška ulazna vrata skoro uvek otvorena. Poseta Galeriji, koja je ponedeljkom zatvorena, kao i uglavnom sve druge galerije i muzeji, ne samo u Italiji, nego i u svetu, plaća se i cena ulaznice je deset evra. Ako volite slikarstvo, odite i do Ambrozijanske galerije (Pinacoteca Ambrosiana), gde možete videti i Biblioteku i Muzej po ceni od petnaest evra, a mlađi od 18 i stariji od 65 godina imaju popust. Sa istim razlogom možete posetiti i Museo Poldi Pezzoli, zatvoren utorkom i cena je deset evra po osobi, mada je muzej malo dosadniji.

Castello Sforzesco

Za nekada zamak, a danas Muzej ,,Sforcesko “(Castello Sforzesco) trebaće vam malo više vremena ako stvarno želite da sve obiđete i vidite sve muzeje i sale u njemu. Ako ne platite kartu od osam evra (cena je smanjena, jer su neke sale u procesu restauracije, npr. Leonardova, i ne mogu se videti) ili deset evra (u svim ostalim redovnim posetama), zamak će vam biti dosadan, jer nećete videti ništa posebno ni interesantno; ima malo klupica, ali nema hladovine, tako da ne možete ni da se pošteno odmorite.

I ako niste ljubitelj umetnosti, što je moguće i opravdano, sigurna sam da ćete u Muzeju primenjenih umetnosti, muzičkih instrumenata i Muzeju nameštaja ili, možda, u Arheološkom, Praistorijskom i Muzeju posvećenom Egiptu naći nešto po vašem ukusu i interesovanjima, a ako jeste, neka vam ovo bude obavezna poseta, zaključno sa Mikelanđelovim poslednjim delom Pietà Rondanini i aktuelnim izložbama u galeriji zamka.

Ako vas ni to ne zanima, ispred zamka je fontana, koja je prelepo osvetljena noću i ako nije leto i nema komaraca, tu možete provesti lepe trenutke.

Parco Sempione

Kad obiđete zamak, izlazite na Park Sempione (Parco Sempione) koji je ogromne površine i pravo je osveženje ili oaza za grad sa visokim stepenom zagađenosti vazduha poput Milana. Park je u proleće najlepši, naravno, ne samo zbog prirode, već zbog ambijenta, jer svi ljudi tada izlaze u šetnju ili leže i uživaju na travi dok slušaju koncerte i zabavljaju se (na tome im inače ne zavidimo jer i mi isto tako koristimo naše parkove, pogotovu one u centru grada). Ako usput i ogladnite, a hoćete, ako obilazite ceo zamak, na samom izlasku iz zamka, a ulasku u park, sa leve strane nalazi se mala trafika sa tipičnom italijanskom brzom hranom, sendvičima, fokačama i picama, gde za 3-4 evra možete kupiti one italijanske sendviče sa hrskavim hlebom, italijanskom pršutom i sirom, ili sa pečenicom, mocarelom i svežim paradajzom, koje vam još i malo zagreju u pećnici i… Šta dalje da vam kažem? Nađite vašu klupicu, probajte i doživite ukuse Italije. Sa desne strane prodaje se sladoled, pošteno, i nije neki izbor, ali prija posle sendviča.

Arco della Pace

Ako volite ekskluzivnije varijante, kad prođete Kapiju mira (Arco della Pace), najznačajniju od četiri građevine u parku, naići ćete na trg sa koga se račvaju mnoge ulice (koje turistički gledano i nemaju neki poseban značaj, tako da odatle možete nazad ili da iz neke od njih hvatate prevoz za vaše odredište), a u njima su brojni kafići i restorani, gde uglavnom Italijani, ne turisti, vole da sede i jedu, gde konobari znaju imena svojih klijenata i kakvu kafu piju posle ručka i tu možete, ako je lepo vreme, da na nekoj terasici imati vrlo lep obrok, picu, pastu, salatu, pa čak i ribu i meso, sa flašom vode i kaficom koje ulaze u cenu, za 10 do 15 evra po osobi. Ako ne pojedete sve, ne stidite se da pitate da hranu ponesete, oni će vas pitati i kako želite da vam je upakuju.

Via Torino

Kad se ponovo vratite na Trg Duomo, Ulicom Torino, koja je poprilično dugačka, možete razgledati skupe i manje skupe prodavnice italijanskih brendova, moderne i poslovne, ali i stambene zgrade u raspadu, prodavnice sa lepo sređenim izlozima i stare prodavnice čiji se izlozi ne vide od prašine. Ako ste ponovo gladni, možete nešto čalabrcnuti usput jer ima mnogo pekarica u kojima se prodaje pica na parče, koja je fenomenalna, svakako, ali ipak, i dalje, to nije ona prava italijanska pica, ona, koju Džulija Roberts jede u Napulju u filmu ,,Jedi, moli, voli” i zato, prvo pogledajte film, ako već niste, a onda, ako vidite da se negde služi baš takva pica, odmah sedajte, možete jesti i rukama i ne mislite na kalorije.

Dok šetate, naići ćete na stubove Svetog Lorenza i na Ticijanova vrata i, ako volite religiozni turizam, na brojne crkve, prepune zlata, statua, slika, figura, pa čak i tapiserija, koje mogu biti interesante, a mene je posebno oduševila kupola kapele Portinari (Capilla Portinari), koja se nalazi u produžetku basilike Svetog Eustorđa (Basilica di Sant’Eustorgio), rađena po ugledu na Bruneleskog, koja impresionira bojama i sigurno je potpuno drugačija od svih kupola koje ste do sada videli.

Leonardo Da Vinci

Kad smo već kod toga, treba posetiti i crkvu Santa Maria della Grazia u kojoj se nalazi Leonardova ,,Poslednja večera” ( Il Cenacolo) na kojoj je maestralno oslikan trenutak u kome Hrist objavljuje da je izdajnik među njima, na veliko iznenađenje apostola. Najbolje je da ulaznice, koje koštaju dvanaest evra, rezervišete online, posete su organizovane u malim grupama, svaka traje petnaestak minuta i nije dozvoljeno slikanje.

U blizini crkve nalazi se Nacionalni muzej nauke i tehnike (Museo Nazionale della Scienza e della Tecnologia “Leonardo da Vinci”), ulaz je deset evra, a muzej je vrlo interesantan, čak i za decu. Tu ćete se posebno iznenaditi i oduševiti genijalnošću Leonarda da Vinčija i taj muzej treba i vredi posetiti. Kad smo već kod Leonarda, ceo Milano posvećen je ovom maestru iz Firence i njegovim delima, jer je tu proveo dvadeset godina svog života i zaslužan je za milansku renesansu, tako da, ako volite da kažete da ,,putujete i da ste proputovali pola sveta”, onda dobro znate da takav stav morate opravdati znanjem koje stičete na takvim putovanjima, pa nemojte otići iz Milana, a da ne vidite nešto od onoga što je on ostavio ne samo Italiji, već i čovečanstvu.

Navigli

Deo grada poznat kao Navilji deli se na Veliki Naviljo (Naviglio Grande) i Naviljo Paveze (Naviglio Pavese), gde mladi ljudi u Milanu izlaze na piće ili sladoled. Naviljo Grande je značajan zbog veštačkih kanala kojima se prevozio mermer za izgradnju katedrale, a u projektovanju kanala učestvovao je i sam Leonardo. Kanal je povezan mostićima, a sa obe strane nalaze se restorani, picerije, kafići i poslastičare i ako idete na pićence posle šetnje, odlučite se za jedan spritz, koji uglavnom košta sedam evra, (alkohol jeste malo skuplji), ali dajte sebi oduška jer stvarno prija, pogotovo one pijane, debele masline. Ako ne pijete alkoholna pića, onda se častite kanelonima, briošima – pogačicama ili krofnama punjenim sladoledom po vašem ukusu, sladoledima (kugla je dva- dva i po evra najviše, ali kakav sladoled!) ili ponovo nekom picom itd.

Noćni život

Kad je reč o izlascima i noćnom životu, Italijani se provode, ali ne kako mi to očekujemo. Ima dosta lokala, a njihov noćni život svodi se na večeru sa prijateljima, šetnju ili piće i na kraju, odlazak u diskoteke, koje su uglavnom van grada ili klubove u gradu. U zavisnosti od vrste muzike koju volite, vašeg raspoloženja, društva i namera s kojim ,, idete u život”, glavne zone za izlazak jesu Navilji, Brera i Sempione i tu ćete naći klubove za provod, po svačijem ukusu.

Arrivederci

Milano je prevelik grad i uvek je premalo vremena da ga u potpunosti upoznate. Zato se potrudite da šetate što više, i ne samo po najužem centru grada, jer ćete tamo naleteti na sve osim pravih Italijana iz Milana, već skitajte svuda kako biste stvorili nekakvu generalnu predstavu o tome kako Italijani sa severa žive, gde se kreću i kako se oblače i to je, valjda, svrha putovanja. Vrlo je bitno da imate udobne cipele, dobro društvo, nije vam potrebno ni toliko para da se lepo provedete, bitno je da nešto novo vidite i da znate šta ste videli, da obogatite sebe tim iskustvom.

Posle svih sladoleda, koktela i pica koje ste pojeli za ovako kratko vreme u Milanu, vreme je da se kaže ,, Arrivederci“. Posle Milana dobro će vam doći šetnja po Bergamu. Nadam se da ćemo najzad odložiti zimske stvari i da će posle ovih ludih vremenskih promena najzad početi pravo leto i zato se bacajte na dijetu jer idemo u Španiju na more.

Milano

Milano, glavni grad Lombardije, jedne od 20 administrativno nezavisnih pokrajina, sa milion i po stanovnika, posle Rima, najveći je i najvažniji grad Italije. Ovaj fantastični grad, jedan od vodećih finansijskih, trgovačkih i industrijskih centara, ne samo u Italiji, već i u Evropi i svetu, značajan je i za nauku, kulturu i turizam, a može se pohvaliti i najprestižnijim školama i fakultetima. Prva asocijacija na Milano jesu, svakako, moda i dizajn, pa ljudi iz celog sveta ovaj grad posećuju zbog sajmova, modnih revija, ali i zbog koncerata italijanskih i svetskih imena, fudbalskih utakmica, kao i velikog broja muzeja i galerija u kojima blistaju najvrednije i najpoznatije umetničke kolekcije.

Autobusom do Milana

Milano je od aerodroma u Bergamu udaljen nekih pedesetak-šezdesetak kilometara i do grada možete stići autobusom, vozom, autom ili taksijem. Autobuske kompanije Terravision, Orio Shuttle i Autostradale prevoze putnike od aerodroma do Glavne železničke stanice u Milanu (Stazione Centrale) po ceni od 5 evra u jednom i 9 evra u oba pravca. Autobusi su parkirani odmah ispred aerodroma i karte možete kupiti na aerodromu, u autobusu ili online.

Karte na aerodromu kupuju se na šalterima pomenutih kompanija na sredini hodnika. Vreme povratka na povratnoj karti nije obeleženo i nije potrebna nikakva rezervacija. Teravizion uz kartu daje i malu, korisnu mapu grada i taj detalj treba iskoristiti jer mape grada nisu nimalo jeftine na kioscima.

Prvi autobus kompanije Teravizion kreće iz Bergama za Milano u 4.05 ujutru, a zadnji u 00.45, dok je prvi jutarnji iz Milana za Bergamo u 3.10, a zadnji u 00.00. Sa kompanijom Teravizion deca do 4 godine ne plaćaju kartu. Prtljag je, takođe, besplatan.

Orijo Šatl ima skoro isti red vožnje, ali su njihove linije oko praznika, kada se i najčešće putuje, značajno redukovane. Deca do 2 godine putuju besplatno, a karte su jeftinije ukoliko rezervišete online.

Treća kompanije Autostradale kreće za Milano u 7.15,  u 7.45, a zatim cirkuliše na svakih petnaestak-dvadesetak minuta, dok prvi jutarnji iz Milana kreće u 2.45, a drugi u 3.45.

Povratni letovi za Niš iz Bergama su uglavnom u pristojno vreme, ali pri povratku uvek računajte dva sata pre leta na aerodromu i sat vremena vožnje autobusom iz Milana. Autobusi svih kompanija idu na svakih dvadesetak minuta i uglavnom uvek ima dovoljno mesta.

Druge varijante do Milana

Ako se odlučite da pre Milana posetite Bergamo, autobusom broj 1 sa aerodroma stižete do Glavne železničke i Autobuske stanice u Bergamu, odatle možete hvatiti voz ili autobus za bilo koji pravac. Cena karte za direktni voz je pet i po evra i vozovi idu na svakih dvadeset minuta.

Kad radnici ne štrajkuju, italijanska železnica izuzetno dobro funkcioniše, stoga vam, ako putujete do Milana ili do nekog obližnjeg mesta, auto realno nije potreban.

Ako se ipak odlučite za rent a car, auto možete iznajmiti već na aerodromu ili online. Vrlo je jednostavno i jeftino. (Pristojan auto može se naći i za manje od 10 evra dnevno.) Do Milana se stiže autoputem A4 i plaća se putarina od 3.80 evra. Ukoliko ne poznajete grad ili inače ne vozite po velikim gradovima, traba imati na umu da italijanski saobraćaj nije za turiste, a i parking je skup.

Ukoliko je vaša jedina opcija taksi, vožnja od aerodroma u Bergamu do železničke u Milanu koštaće oko 100 evra.

Smeštaj

Što se tiče smeštaja, u gradu se može naći ponešto za svaki džep. Izbor je veliki i, u zavisnosti od sezone, cene hotela, pansiona, B&B-a, Airbnb-ja kreću se od 45-50 evra, dok je u ekskluzivnim hotelima nešto malo skuplje, u proseku oko 500-600 evra po noćenju. Ako rezervišete preko pomenutih popularnih sajtova, obavezno obratite pažnju na lokaciju hotela, stana, kuća ili soba da kasnije ne biste kukali zbog velike udaljenosti, noćnog prevoza ili lošeg interneta.

Ako nemate problema sa korišćenjem gradskog prevoza, jeftinije opcije dalje od strogog centra grada (do 25 minuta vožnje tramvajem ili autobusom) uvek mogu da dođu u obzir.

Ipak, u zavisnosti od toga s kim putujete, vodite računa u kom delu grada odsedate. Na periferiji ima dosta imigranata i vidno siromašnijeg milanskog stanovništva pa se, zbog manje čistoće i estetske napuštenosti ulica i zgrada, lako može steći negativni utisak, iako ovi delovi grada nisu opasni i nema nasilja.

Privremeni komšiluk

Kao što sam napomenula, prvi susret sa milanskom periferijom nije uvek sjajan i neće vas oduševiti, pogotovu ako siđete na zadnju stanicu tramvaja broj 3. Ambijent na periferiji je u početku vrlo čudan i podseća na ambijent iz siromašnih naselja u Napulju i Rimu koji se mogu videti u filmovima sa Sofijom Loren i Marčelom Mastrojanijem. Periferna naselja u Milanu su rezidencijalni delovi grada bez ikakvog sadržaja, u koje opština ne ulaže i u kojima žive ljudi skromnijih primanja i oni koji su u gumenim čamcima došli do Italije da bi sebi obezbedili bolji život.

Vrlo je lako uporediti milanski komšiluk na periferiji sa komšilukom u našim manjim gradovima ili selima. Atmosfera je preopuštena, pogotovo leti kada svi polugoli beže od vrućine na ulicu i sede, pričaju i šale se sa drugima. Dok piri vetrić i lete kese, oni piju ispred zgrade, jedu sladoled u nekoj poslastičari, peku paprike, čuvaju svoju i komšijsku decu. Prizor je daleko manje interesantan od naše ideje o elegantnim italijanskim naseljima i gotovo da je dobar materijal za Kusturicu. Budući da se međusobno uglavnom poznaju, ljudi radoznalo i ne uvek sa velikim oduševljenem gledaju one koji tu ne pripadaju – turiste, ali nisi nasilni i nikog ne diraju.

Treba biti otvorenog uma i bez predrasuda dakle, ali uvek sa dozom rezerve. Ako se nekad zadesite na periferiji velikih italijanskih gradova, ili konkretno Milana, prvi utisak jeste bukvalno zastrašujući i vrlo neprijatan, ali ukoliko provedete par dana na istoj adresi, shvatićete da je sve pod kontrolom. Svi komšiluci su isti, i kod nas i u Milanu, i na periferiji i u centru. Na kraju krajeva, svako ide svojim putem, ne treba preterano obraćati pažnju.

Metro

Ako je vaš hotel ili smeštaj u centru i imate puno kofera, uvek je bolje da sa železničke ili autobuske stanice uzmete taksi. Po centru vožnja taksijem ne bi trebalo da košta više od 15 evra, a cene taksija su generalno, manje-više, kao u Beogradu.

Ako se odlučite da koristite metro, velika bela jabuka na trgu Duca D’Aosta, ispred glavnog ulaza železničke stanice može da posluži kao orijentir. Karta košta 1.50 evro i važi devedeset minuta od ukucavanja i za sve vrste gradskog prevoza. (Ako presedate ili dalje morate ići tramvajem, za vožnju kraću od 90 minuta ne morate kupovati novu kartu.) Karte se ne kupuju u prevoznom sredstvu.

Operateri

Kad kartu za metro kupujete na aparatu u metrou na železničkoj stanici, obavezno obratite pažnju na dešavanja oko sebe.

Na aparatima uvek ima dosta gužve i grupa uličnih operatera čiji je lider žena, reklo bi se rumunsko-romskog porekla, tu situaciju vešto koristi da opkoli turiste, šatro im pomogne da kupe kartu i opelješi ih do gole kože.

Ako ste laka meta, možda ste baš vi njihov izvor zarade. Iako na aparatima uvek neki jadni Amerikanac ili Japanac stoji i upozorava ljude da je bio žrtva krađe, policija i ne reaguje nešto preterano na njih, niti ih juri. Stoga, nikako ne dozvolite da vam neko od njih kupuju kartu.

Ako baš ne razumete ni jedan jezik na aparatu, pritisnite start i taster na kome piše 1,50 evro. To je vaša karta za jednu vožnju.

Neka vas masovno džeparenje ne uplaši, ta grupa aktivna je samo na ovoj lokaciji. Ipak, uvek vodite računa i pripazite na novčanike i torbe u metrou.

Karte za gradski

Ako ste smešteni negde u užem centru grada i volite da pešačite, možda vam prevoz i ne bude potreban. Ukoliko morate ili želite da koristite prevoz, u Milanu su vam na raspolaganju metro, tramvaj i autobus koji su vrlo česti, a karte se kupuju na trafikama ili automatima u metrou. Na pomenutom trgu, karte možete kupiti na svim belim trafikama sa osvežavajućim napicima i izbeći susret sa džeparošima.

Najpogodniji je tzv. biljeto đornalijero (Biglietto giornaliero) – dnevna karta sa neograničenim brojem vožnji, koja košta 4.50 evra ili biljeto biđornalijero (Biglietto bigiornaliero) – dvodnevna karta od 8,25 evra.  Izbegavajte da kupujete karte u metrou, ne samo zbog mogućih neprijatnosti sa džeparošima, već zato što je izbor veći i neke karte se kupuju po zonama, dužini vožnje, broju vožnji  i tako dalje, što, ukoliko ne znate jezik i njihov sistem gradskog prevoza, može da bude zbunjujuće.

Metro možete koristiti od 5.40 ujutru do 00.30, tramvaj od 4 – 4.30 do 2 – 2.40 u zavisnosti od linije, a autobuse i filobuse od 5.30 – 6 do 1.30 – 1.45. Noću je ipak bolje koristiti taksi.

Glupa odluka

Ako koristite prevoz (a u nekom trenutku, sigurno hoćete jer je Milano ogroman), vrlo je bitno da kartu kupite pre ulaska u prevoz i čekirate na aparatima u prevozu. Dovoljno je da kartu jednom nemate ili da je imate, ali da svojevoljno odlučite da je ne čekirate i da, po Marfijevom zakonu, naiđe kontrola.

Ako nemate nekog da vam održi kraći kurs o tome kako se mesec dana voziti u italijanskom gradskom prevozu bez i jedne jedine plaćene karte (znanje koje se stiče pažljivim studiranjem i analizom kontrolora) ili nemate mangupske fazone da nadmudrite Italijane, koji su sami po sebi hohštapleri visokog stila, ili bežite čim vidite kontrolu ili kartu kupite i overite je i ne blamirajte se i ne plaćajte kazne, kao ja. Da.

Umesto da hvatam maglu, iako sam tek kad su bili na metar od mene ukapirala ko su zapravo ti zgodni frajeri, ja donesem ishitrenu i glupu odluku da prihvatim odgovornost za svoje postupke i suočim se sa njima. Moj pokušaj da budem pametna ili i da se pravim glupa i gluvonema nije upalio. Srećom, moj bezobrazluk nije proradio i nisam se inatila predstavnicima javnog reda koji su samo uporno želeli da naplate kaznu. Odbila sam mogućnost da sa njima odem do policije i odložim plaćanje kazne koja bi kasnije stigla na kućnu adresu. Budući da je tih dana u Italiji i svim zemljama EU stupio na snagu zakon o naknadnom plaćenju kazni kojim se zabranjivao izlazak iz zemlje dugovanja do trenutka poništenja duga, to je bilo najbolje što sam u tom trenutku uradila jer bi, da je do toga došla, tek onda izbio pravi cirkus. Teškog srca oprostila sam se od markiranih sandala na rasprodaji. Tako da…, kupite i čekirajte karte. To vam je moj savet.

Dnevnu ili dvodnevnu  kartu sa više vožnji čekirate samo prvi put, osim u metrou.

Ukoliko putujete u sopstvenom režiji, navedene tehničke stvari i sitnice i neprijatnosti iz ličnog iskustva potrebno je znati da biste izbegli nerviranje i više uživali u putovanju. Milano je izuzetan grad i  sigurno će vas oduševiti.