Milano

Milano, glavni grad Lombardije, jedne od 20 administrativno nezavisnih pokrajina, sa milion i po stanovnika, posle Rima, najveći je i najvažniji grad Italije. Ovaj fantastični grad, jedan od vodećih finansijskih, trgovačkih i industrijskih centara, ne samo u Italiji, već i u Evropi i svetu,  značajan je i za naučni svet, kulturu i turizam, a pored toga, može se pohvaliti i najprestižnijim školama i fakultetima. Prva asocijacija na Milano jesu svakako moda i dizajn pa ljudi iz celog sveta u ovaj grad dolaze da posete sajmove, modne revije, ali i na koncerte italijanskih i svetskih imena, na fudbalske utakmice, kao i da vide veliki broj muzeja i galerija u kojima blistaju najvrednije i najpoznatije kolekcije na svetu.

Autobusom do Milana

Milano je od aerodroma u Bergamu udaljen nekih pedesetak-šeydesetak kilometara. Do Milana možete stići autobusom, vozom, iznajmljenim autom ili taksijem. Možda je najzgodnije autobusom jer kompanije Terravision, Orio Shuttle i Autostradale prevoze putnike od aerodroma do Glavne železničke stanice u Milanu (Stazione Centrale) po ceni od 5 evra u jednom i 9 evra u oba pravca. Autobusi su parkirani odmah ispred aerodroma i morate ih videti odakle god da izađete. Karte možete kupiti na aerodromu, ispred autobusa ili online. Ako karte kupujete na aerodromu, negde na sredini hodnika, nalaze se šalteri pomenutih kompanija sa slikom autobusa i imenima gradova za koje možete i ne možete kupiti kartu. Teravizion uz kartu daje i malu mapu grada, nije neka ali je ipak uzmite i obavezno je tražite ako zaborave da vam je daju. Trebaće vam, pogovoto ako tačno znate gde idete. Ako kupite povratnu autobusku kartu, vreme povratka nije obeleženo i nije vam potrebna nikakva rezervacija. Prvi autobus kompanije Teravizion kreće iz Bergama za Milano u 4.05 ujutru, a zadnji u 00.45, dok je prvi jutarnji iz Milana za Bergamo u 3.10, a zadnji u 00.00. Sa kompanijom Teravizion deca do 4 godine ne plaćaju kartu i prtljag je takođe besplatan. Orijo Šatl ima skoro isti red vožnje, deca do 2 godine putuju besplatno i ako rezervišete online, karta je 4 evra ali treba voditi računa oko praznika jer su linije dosta redukovane. I treća kompanije Autostradale kreće za Milano u 7.15, zatim u 7.45 i onda cirkuliše na svakih petnaestak, dvadesetak minuta, dok je iz Milana prvi jutarnji u 2.45, drugi u 3.45 i onda ponovo isti red vožnje. Jedna od ovih kompanije usput staje u Kolonjo Monceze, ako ne idete tamo, ne izlazite iz autobusa dok ne vidite prelepu zgradu Železničke ili, ako je ne vidite, dok vas ne isteraju iz autobusa. Povratni letovi za Niš su uglavnom u pristojno vreme, pa pri povratku računajte da dva sata ranije budete na aerodromu i sat vremena vožnje autobusom. Autobusi svih kompanija idu na svakih dvadesetak minuta, uvek ima dovoljno mesta, nema razloga da trčite sa koferom ako vam autobus pobegne ispred nosa jer uvek naiđe drugi, cene su iste, jedino malo varira noćni red vožnje, ali ni to nije problem.

Druge varijante do Milana

Ako se odlučite da prvo posetite Bergamo, pa onda Milano, sa aerodroma idete autobusom broj 1 do Bergama, do Glavne železničke stanice i odatle hvatate voz za Milano. Cena karte za direktni voz je pet i po evra i vozovi idu na svakih dvadeset minuta. Kad radnici ne štrajkuju, italijanska železnica izuzetno dobro funkcioniše pa vam, ako putujete do Milana ili do nekog obližnjeg mesta, auto realno nije potreban. Ako se ipak odlučite za rent a car, auto možete iznajmiti već na aerodromu ili online, vrlo je jednostavno i nije preterano skupo ( Pristojan auto može se naći za 10 evra dnevno, pa čak i manje, što, ako podelite troškove, izađe stvarno jeftino, ali tu su i gorivo i parking i 30 posto drugih neočekivanih troškova, pa ako ne poznajete grad i inače ne vozite po velikim gradovima, batalite). Vodite samo računa da vam ne uvale neka osiguranja od 200 -300 ili više evra. Do Milana idete autoputem A4 i moraćete da platite putarinu 3.80 evra. I zadnja opcija neka bude taksi koji od aerodroma u Bergamu do železničke u Milanu košta oko 100 evra.

Smeštaj

Što se tiče smeštaja možete naći svašta i za svaki džep. Izbor je veliki i u zavisnosti od sezone, imate od hotela, pansiona, B&B-a (Bed & Breakfast – noćenje sa doručak) od 45 – 50 evra pa do, u ekskluzivnim hotelima i 500 – 600 evra po noćenju. Cena je po sobi, a ne po osobi. Ako rezervišete preko popularnih sajtova, obavezno gledajte gde se tačno nalazi hotel, stan, kuća ili soba, šta god da rezervišete, jer možda vas privuče cena i ne obratite pažnju na sve detalje, pa vam posle bude kriv đavo i  kukate jer je daleko, što morate da hvatate prevoz ili nemate internet. Ako nemate problema sa korišćenjem gradskog prevoza, onda tražite jeftinije opcije, malo dalje od strogog centra, da to što uštedite na smeštaju, kasnije možete da troškarite na druge stvari. Sve što je 25 minuta vožnje tramvajem ili autobusom nije nikakva udaljenost za tako veliki grad. Ali obavezno vodite računa u kom ste delu grada. Na periferiji ima dosta imigranata, može da se stekne pogrešan utisak, ali ne zaboravite, to su ipak ljudi koji su u gumenim čamcima došli do Italije da bi sebi obezbedili bolji život i oni vas neće povrediti. Treba biti otvorenog uma i bez predrasuda, dakle, ali uvek, uvek sa dozom rezerve.

Privremeni komšiluk

Prvi susret sa Milanom i milanskom periferijom nije uvek sjajan i ne pada se u nesvest od oduševljenja, pogotovu kad siđete na zadnju stanicu tramvaja broj 3. Kad ste premoreni od puta i vrućine, to možda ne smeta ali ambijent na periferiji je u početku čudan, malo podseća i na ambijent onih siromašnih naselja u Napulju i Rimu iz filmova sa Sofijom Loren i Marčelom Mastrojanijem. Naravno, prvi utisak može da bude pogrešan jer su periferna naselja delovi grada bez ikakvog sadržaja, u koje opština ne ulaže i u kojima žive ljudi skromnijih primanja. Taj ambijent može da se lako uporedi sa ambijentom naših komšiluka, pogotovo leti, kad se svi razgaće i sede ispred zgrade, i pričaju ljudi i šale se i druže i nikog ne diraju, niti njih neko dira. Neko pije pivo, neko peče paprike, neko čuva i njegovu i komšijsku decu itd. i dok bi nekom sa strane to izgledalo kao dobar materijal za Kusturicu, pogotovo kad pirne vetrić, pa poleti i neka kesa, mi svi znamo da je to stvarno dobar komšiluk. Takvi su svi komšiluci, i kod nas i u Milanu i na periferiji i u centru. Prvi utisak može da bude bukvalno zastrašujući i vrlo neprijatan, ali posle shvatite da je sve pod kontrolom i, na kraju krajeva, svako ide svojim putem, ne treba preterano obraćati pažnju na privremeni komšiluk.

Metro

Ako je vaša početna tačka Glavna železnička stanica jer ste do nje došli autobusom ili vozom, ako je vaš hotel ili smeštaj u centru i imate veliki kofer, ne želite da sebi komplikujete život, da se pitate gde sad i da tražite ulicu itd., uvek je bolje da uzmete, bar taj prvi put, taksi i to odmah tu sa taksi stanice. Po centru ne bi trebalo da vas iskošta više od 15 evra, a ako ste smešteni malo dalje, moglo bi se reći da su cene taksija, manje-više, kao u Beogradu. Ako se odlučite za metro, idite na trg Duca D’Aosta, tj. dok sa svoje desne strane ne vidite veliku belu jabuku – La mela reintegrata, koja se nalazi ispred glavnog ulaza Železničke stanice. Karta košta 1. 50 evro i važi devedeset minuta od ukucavanja i za sve vrste gradskog prevoza (Ako presedate i posle metroa morate dalje ići tramvajem, za vožnju kraću od 90 minuta ne morate kupovati novu kartu). Ako idete tramvajem ili autobusom, ponovo morate kupiti tu istu kartu i ukucati je na aparatu.

Operateri

Ako kartu za metro kupujete na aparatu u metrou, tu na Glavnoj železničkoj, obavezno obratite pažnju na dešavanja oko vas. Pošto neki od aparata uglavnom ne rade ili je to samo štos, na ostalim aparatima ima gužve, stranci su sporiji itd., grupa uličnih operatera to koristi da vas opkoli i da vam šatro pomogne da kupite kartu, dok vas ne opelješi. Iako je vođa ove bande feminista i uglavnom ne dira žene ni žene sa decom, obožava Amerikance, Engleze i Japance, oni su joj glavna ciljna grupa, džeparenje jeste njen posao i ako ste laka meta, možda ste baš vi njen izvor zarade, bez obzira na njenu doktrinu. Ne obraćajte pažnju na nju i njene saradnike, oterajte ih i nikako ne dozvoljavajte da oni kupuju kartu za vas. I ako ništa ne razumete, pritisnite start, izaberite bilo koji jezik i tražite taster na kome  piše 1,50 evro. To je vaša karta za tu jednu vožnju, pritisnite dalje zeleni taster, ubacite pare tamo gde vidite crtež sitnog novca ili novčanica i čekajte da izađe karta. Neka vas ovo ne uplaši, aktivni su samo na toj stanici, ali vodite računa i pripazite na novčanike i torbe.

Karte za gradski

Ako ste smešteni negde u užem centru grada, volite da pešačite, možda vam prevoz i ne bude potreban, ali ako morate ili želite da koristite prevoz, u Milanu su vam na raspolaganju metro, tramvaj i autobus koji su vrlo česti, a karte koje važe za bilo koji od pomenutih prevoza, kupuju se na trafikama ili automatima u metrou. Još dok ste tu na trgu, videćete bele trafikice sa osvežavajućim napicima gde možete naći karte za prevoz i izbeći susret sa džeparošima. Najpogodniji je tzv. biljeto đornalijero (Biglietto giornaliero) – dnevna karta sa neograničenim brojem vožnji, koja košta 4.50 evra ili biljeto biđornalijero (Biglietto bigiornaliero) – dvodnevna karta od 8,25 evra. Imate i manje isplativije karte na automatu od 10 vožnji za 13.80 evra, od 4 vožnje za 6 evra … Međutim, izbegavajte da kupujete karte u metrou, ne samo zbog džeparoša, već i zato što imate veći izbor: neke karte se kupuju po zonama, dužini vožnje i tako dalje i, osim ako baš niste dobro izračunali koliko ćete koristiti gradski prevoz i šta Vam konkretno treba, ne komplikujte stvari i ne dajte sebi mogućnost da pogrešite. Metro možete koristiti od 5.40 ujutru do 00.30, tramvaj od 4- 4.30 do 2-2.40 u zavisnosti od linije, a autobuse i filobuse od 5.30 – 6 do 1.30 – 1.45. Na kraju krajeva, ako se baš toliko zadržite po gradu, uzmite taksi.

Glupa odluka

Ako se odlučite da koristite prevoz (a hoćete u nekom trenutku, sigurno, jer je Milano ogroman), vrlo je bitno da imate kartu i da je čekirate jer dovoljno je da je jednom nemate ili da je imate a da je ne čekirate i da, po Marfijevom zakonu, naiđe kontrola. Ako nemate nekog da vam održi kraći kurs o tome kako se mesec dana voziti u italijanskom gradskom prevozu bez i jedne jedine plaćene karte (znanje koje se stiče pažljivim studiranjem i analizom kontrolora) ili nemate one mangupske fazone da nadmudrite Italijane, koji su sami po sebi hohštapleri visokog stila, bolje kupite tu kartu i overite je, nego da se blamirate i plaćate kazne, kao ja. Da, da. Pošto sam tek kad su bili na metar od mene, ukapirala ko su zapravo ti tipovi, donesem ishitrenu i glupu odluku da prihvatim odgovornost i da se suočim sa njima. Ne znam da li sam se pravila pametna ili glupa, prvih nekoliko minuta sam pokušala da budem i gluvonema, ali… Sva sreća pa nije proradio moj bezobrazluk da se s njima svađam i raspravljam, da se inatim, pa i da sa njima odem do policije, kako bi mi odložili plaćanje kazne i kako bi mi kazna stigla na kućnu adresu, jer bi tek onda bio cirkus i ne za male pare, baš zbog onog novog zakona oko naplaćenih kazni koji je upravo tih dana stupio na snagu. Platila sam kaznu i oprostila se od markiranih sandala na rasprodaji. Tako da…, kupite i čekirajte karte. Kad se vozite metroom u svakom slučaju se morate čekirati pre ulaska, samo nemojte baciti ili oštetiti kartu jer vam je ona potrebna da izađete. Ako se vozite tramvajem ili autobusom dnevnu, dvodnevnu ili neku drugu kartu sa više vožnji, čekirate samo prvi put na aparatima u samom prevozu.

Ovo su samo tehničke stvari, prepustite ih vođi puta a vi uživajte. Milano će vas sigurno oduševititi jer najbolje tek dolazi.