KAŠKAIŠ

Kaškaiš (Cascais) je primorsko mesto sa trideset hiljada stanovnika, udaljeno samo dvadeset pet kilometara od Lisabona. Zahvaljujući neodoljivom starom gradu, vrtu muzeja sa bogatom kulturnom ponudom i velikim brojem turističkih atrakcija i istorijskih spomenika, prelepim plažama za uživanje i porodični odmor ili divljim plažama za surf, prijatnim maršrutama za šetnju i planinarenje, ‘portugalski Sen Trope’ je, uprkos famoznoj dekadenciji, decenijama veoma popularno mondensko mesto i sve se veći broj turista iz celog sveta opredeljuje da svoje odmore provede u ovom boemskom ambijentu.

GRADSKE PLAŽE

Sve izvanredne plaže nalaze se u samom centru grada, vrlo su čiste i nema prevelikih gužvi. Uglavnom su porodične i, naravno, besplatne. Atlantski okean je prilično hladan, kupaju sa samo najhrabriji, dok se mi, kukavice, samo povremeno rashlađujemo dok hranimo telo vitaminom D. Navikli smo da su plaže u gradovima skoro u istoj ravni sa šetalištem i ulicom, međutim, u Kaškaišu se do šetališta spušta stepenicama sa glavne ulice, a zatim se sa šetališta  stepenicama dalje spušta do plaže. Restorani i kafići na plaži, kojih ima u izobilju i za koje se, takođe, morate stepenicama penjati ili spuštati, nalaze se negde u sredini pa nam je time omogućen pogled na plažu sa drugog ili trećeg sprata.

ZA KIČMU

U Kaškaišu su za gradske plaže karakteristične ogromne isklesane stene poput tribina, koje, u prvi mah, izgledaju čudno budući da nisu prirodna udubljenja koja se mogu videti na nekim grčkim ostrvima, već ručni rad u kamenu. Ipak, prava su stvar za one koje ne vole da leže na pesku a vole da uživaju u pogledu sa visine. Dobre su i za kičmu, čini mi se. Na nekim mestima se može kupati u bazenima u samom moru u kojima uvek ima puno dece, što znači da je bezbedno.

NOĆNI PIKNIK

Voda na gradskim plažama je prilično mirna i skoro bez talasa, pa se vikendom cele porodice sa decom skupljaju i druže, čak i noću. Iako za naš mentalitet i naše pojmove čuvanja dece nije uvek prihvatljivo da deca jurcaju po delimično osvetljenim plažama dok se roditelji super provode na noćnom pikniku, moram priznati da je atmosfera fantastična i da je ne treba propustiti.

NA PUTU DO RAJA

Plaže van grada su divlje i sa ogromnim talasima zbog čega su za profesionalne surfere pravi raj. Iz grada se pešice može stići do četiri prelepe plaže sa sitnim peskom zlatne boje, među kojima se izdvaja Ginšu (Guincho), udaljena osam kilometara od centra. Sve plaže pripadaju Nacionalnom parku Sintra, pa su one izuzetne upravo zbog netaknute prirodne lepote. Ukoliko želite da posetite ovu plažu i uživate u okeanu, možete iznajmiti bicikle i malo se rekreirati. Biciklistička staza je pogodna za sve uzraste, ne zahteva nikakav fizički napor, a usput se mogu praviti pauze i uživati u komplementarnim aktivnostima poput ćaskanja sa tetkama na tezgama sa ručnim radovima i tipičnim portugalskim proizvodima ili razgledanja usputnih svetionika, tvrđava i prirode. Najbitnije od svega jeste da se morate zaštiti od sunca jer hlada nema.

VRATA PAKLA

Na dva kilometra od grada, prijatnom šetnjom pored mora, dolazi se do erozirale litice od koje je nastala pećina, poznata pod nazivom Boca do Inferno (u slobodnijem prevodu ‘Vrata pakla’). Potopljena pećina može se videti za vreme oseke i vrlo je popularna turistička atrakcija.

CENTAR

U luci, u samom centru Kaškaiša, nalazi se kompleks luksuznih restorana i kafića pripremljenih za bogate turiste koji su tu usidrili svoje jahte.

Tu je i Glavni trg sa spomenicima, Opština u kojoj se nalazi Gradski muzej za sve one koji su zainteresovani da saznaju nešto više o istoriji i nekadašnjem izgledu grada.

Trg i ceo grad ulepšani su prelepim crno-belim parterom u prepoznatljivom i jedinstvenom portugalskom stilu, a nasuprot modernim hotelima i zgradama može se uočiti  prelepa gospodska kuća iz 20. veka, koja je za razliku od drugih starih i napuštenih kuća i zamkova na šetalištu, renovirana i pretvorena u zgradu neke državne institucije.

STRANCI

Od trga vode male, tesne uličice, pune prodavnica koje mame turiste da kupuju portugalska vina, tradicionalne slatkiše i suvenire. Dok šetate od jednog do drugog trga u starom delu grada, naići ćete na vrlo originalne, malecne kafiće i restorane sa najrazličitijim vrstama hrane i strance kako uživaju u ambijentu. Ima dosta Engleza, ali obučenih i pristojnih, ne skidaju se i ne prave gluposti. Iako naših ljudi ima vrlo, vrlo malo, lako ćete ih prepoznati. Naše žene se po lepoti i stilu lako mogu uočiti jer su doterane i šarmantne, kokete i kad piju jutarnju kafu u kafiću na plaži. Drugi način prepoznavanja jeste engleski jezik: što ga gore pričamo, glasnije ga pričamo.

U TVRĐAVI

Luka se nalazi u senci nedavno potpuno renovirane tvrđave iz XVI veka koja je pretvorena u ekskluzivni hotel u čijim se vrtovima i predvorju nalazi Gradski muzej savremene umetnosti (Museu de Arte Urbana e Contemporânea de Cascais), jedan od retkih multidisciplinarnih muzeja u svetu koji u pokretu globalne savremene urbane umetnosti promovišu direktni kontakt publike i vizuelnih, kako portugalskih, tako i stranih umetnika.

GRAD MUZEJA

Ulaz u tvrđavu je besplatan, a iz tvrđave se dalje ulazi u Grad muzeja (Bairro dos Museus) sa čak dvadeset kulturno-istorijskih znamenitosti. 

DVA BOGATAŠA I MUZEJ

Muzej grofova iz Gimaraiša (Museu dos Condes de Castro Guimarães) smešten je u nekadašnjem tornju Svetog Sebastijana (Torre de S. Sebastião) žute boje, sagrađenog početkom dvadesetog veka u lažnom gotičkom stilu od strane irskog prodavca duvana, koji je na posedu Svete Marte napravio kompleks građevina koji, pored pomenutog tornja, čine i Kuća  Svete Marije (Casa de Santa Maria) i Svetionik Svete Marte (Farol de Santa Marta), takođe muzeji. Posle smrti ovog bogataša, toranj je pripao drugom bogatašu, ovog puta portugalskog porekla, zahvaljujući kome je postao muzej i nosi njegovo ime. U muzeju se nalaze umetnička dela, nameštaj, stari nakit, oružje i posuđe od porcelana iz ličnih kolekcija obojice vlasnika i galantne gospode. Najznačajniji eksponat muzeja jeste manuskript iz XVI veka u kome se može videti jedna od najstarijih slika Lisabona. Ulaz se plaća, ali sasvim je dovoljno posetiti samo prelepi klauster u špansko-arapskom stilu, bez ulaska u muzej.

NIŠTA BEZ BRATA

Kuća Svete Marije je značajno delo arhitekte Raula Lina. Arhitekta je unutrašnjost kuće ukrasio dekorativnim pločicama religioznih motiva iz XVII veka, koje je njegov brat nabavio iz neke stare kapele na jugu zemlje, dok je plafon od drveta u sali za ručavanje oslikan uljanim bojama, pa se upravo zbog ovih karakteristika, a pre svega zbog pločica, kuća smatra amblematskim delom (iako nije ništa posebno) i stilski pripada portugalskom baroku. U kući-muzeju redovno se održavaju konferencije, radionice i izložbe. Svetionik se, takođe, može posetiti, kao i muzej koji se nalazi u njemu i u kome se mogu videti slike i novinski članci o izgradnji i prvobitnom izgledu svetionika. Ulaz u sva tri muzeja se plaća, pa iako je cena simbolična, ne treba gubiti vreme jer su fasade i priroda koje okružuju ove objekte mnogo živopisnije i lepše od samih enterijera.

PLOČICE I CVETIĆI

Park maršala Karmona ili Gandarinje (Parque Marechal Carmona ou da Gandarinha) čine dva velika vrta. Pored muzeja, u sklopu gornjeg vrta nalazi se Kapela Svetog Sebastijana (Ermida de S. Sebastião), specifična građevina iz XVI veka, živopisne fasade i neozaobilaznih portugalskih plavih pločica sa cvetnim motivima koje ne prate nikakav stil ni red.

ĆAKNUTI GROF

Drugi vrt pripadao je grofu od Gandarinje koji je napravio romantični park, ujedinio oba vrta u jedinstvenu celinu, a onda je, pored svoje, ne tako male, imovine, opštini poklonio i park da građani u letnjem periodu uživaju u prijatnoj šetnji, u svežini i hladu. Grof mora da je bio ćaknut. Ni dan-danas nije otkriveno zašto je bio toliki čovek i zašto nije bio srebroljubac, kao svi normalni ljudi. Park je fantastično mesto za decu jer je neka vrsta zoološkog vrta sa domaćim životinjama koje slobodno šetaju po ogromnoj zelenoj zoni ili sede u krilo ili na glavi nekoj od figura slavnih ličnosti iz istorije i mitologije. Ima puno malih jezera, šetalište i jedan kafić sa velikom terasom  u hladu za ozbiljne ljubitelje prirode, zonu za piknik i sportske terene.

BAŠ UMETNIČKI

Kulturni centar (Centro cultural de Cascais), pored koncertne sale i sala za konferencije,  nudi svoj prostor stalnim kolekcijama i gostujućim izložbama slika i fotografija. Zgrada je nekad bila manastir, a zatim prva visoka škola filozofije. U današnjem eksterijeru i enterijeru zgrade ne mogu se naslutiti njene nekadašnje funkcije budući da moderna fasada veselih boja odaje utisak svežine i kreativnosti, a dinamičnosti muzeja doprinosi i muzika iz kafića u samom patiju.

Ulaz nije slobodan ali, ako volite umetnost i želite da vidite savremene portugalske slikare, vredi platiti pet evra. Na prvom spratu su uglavnom izložbe skulptura portugalskih, ali i stranih, umetnika. Stalnu postavku čini kolekcija od sto umetničkih slika pozajmljenih od Fondacije D. Luiša I (Fondacão D. Luís) koja je nastala isključivo donacijama umetničkih dela umetnika koji su ovaj grad posetili i u njemu izlagali. Ovom fantastičnom idejom nesebičnog gesta poklanjanja slika gradu u kome izlažu, umetnici su sebi umetnički odradili marketing za sva vremena i što je još lepše i bitnije, stvorili su novi kulturni centar i pravo kulturno bogatstvo grada.

I PAULA I PRICKER

Paula Rego je savremena portugalska slikarka i ilustratorka, možda jedina koja je dostigla popularnost u inostranstvu. U 84. godini života, jedna je od četiri najstarija živa slikara u Engleskoj, gde živi i, i dalje, stvara. Svoju umetničku karijeru počinje pedesetih godina prošlog veka kao student primenjenih umetnosti u Londonu, kada se u umetničkom izrazu opredeljuje za mešanje različitih tehnika slikanja i kolaža u neformalnom ili stilu novog dadaizma. Iako njene slike obiluju infantilnim elementima, likovima iz dečijih knjiga i crtanih filmova, Paula kroz svoja dela maestralno provlači polemična pitanja o realnoj svakodnevnici društva, ističe i kritikuje inferiorni položaj žene, mušku svirepost i malicioznu prirodu ljudi.

Njen stil je prepoznatljiv, vrlo figurativan i ilustrativan sa puno detalja. Često slika životinje u realnim ljudskim situacijama i ulogama. Na njenim prvim slikama mogu se uočiti i motivi iz slovenske mitologije, za koju se posebno interesovala i koju je sa pažnjom izučavala. Njeni radovi nalaze se u najznačajnijim galerijama u Londonu i Njujorku, a 2009. u Kaškaišu je otvoren muzej posvećen, pre svega, njenom, ali i stvaralaštvu njenog pokojnog supruga, takođe slikara, Viktora Vilinga. Za ovaj arhitektonski projekat Eduardo Souto de Moura, dobio je 2011. Prickerovu nagradu, najvredniju svetsku nagradu za arhitekturu.

PASSION

Pomorski  muzej (Museu do Mar Rei D.Carlos) može biti interesantan ako želite da saznate nešto više o flori i fauni Atlantskog okean na portugalskoj obali, ako želite da vidite makete i minijature brodova i fotografije značajnih imena portugalske flote, kao i modernije fotografije iz svakodnevnog  života ribara na moru. Pored Kuće Duarta Pinta Koelja (Casa Duarte Pinto Coelho), pretvorene u muzej antikviteta i primenjene umetnosti, možete posetiti i Muzej motora (Motor Passion Museum), kultno mesto za ljubitelje klasičnih automobila i minijatura.

COOL ENERGY

U Kaškaišu se već šesnaest godina za redom održava džez festival EDP COOL JAZZ na čiji poziv se odazivaju najveća svetska imena džez, soul i pop muzike. Održava se u julu u prijatnom ambijentu Parka maršala Karmone i ako volite muzičke festivale, nećete pogrešiti ako se opredelite da posetite ne samo ovaj, već bilo koji drugi festival u Portugalu, jer njihovi socijalisti na vlasti ne štede na kvalitetu u kulturi i zbog toga su u organizaciji festivala, kvalitetu muzičara, koncerata i cenama karta, verujte, trenutno bez konkurencije u Evropi.

PIRI-PIRI, RODIZIO ILI PUŽIĆI

Piletina na žaru sa neizbežnom kriškom limuna, piri-piri sosom i pomfritom je najjeftinija opcija za ručak ili večeru i košta od šest do osam evra. 

Rodizio (Rodízio) je, pre svega, brazilski specijalitet, ali je u restoranima Kaškaiša vrlo popularan, kako od mesa tako i od morskih plodova. Rodizio je najsličniji ‘velikom leskovačkom vozu’ (ako već niste, probajte prvo specijalitete naše zemlje), razlika je u vrsti mesa i načinu na koji se služe. Rodizio ne služe konobari već oni koji ga spremaju i na pet-deset minuta za sto donose veliki ražnjić sa različitom vrstom mesa koje delju ili vrlo tanko seku, samo za degustaciju. Uglavnom se služi dvanaest vrsta mesa – od piletine do teletine ili jagnjetine, posle čega možete ponoviti vrstu mesa koju želite. Za desert se najčešće služi ananas na žaru koji bi, kao naša rakijica, trebalo da ublaži varenje te lake hrane. Ovakva večera može koštati 25-30 evra po osobi, uključujući vino i kafu. Rodizio sa morskim plodovima je dosta skuplji ( od 40 do 150 evra po osobi u zavisnosti od restorana i doba godine) ali je zato i mnogo ukusnija, egzotičnija i privlačnija varijanta, pogotovo za večeru pored okeana.

Mnogo je restorana i kafića i mnogo različitih kuhinja tako da se može naći kvalitetna hrana za svačiji ukus i džep uz koju uvek možete degustirati izvandredno portugalsko vino.

Ako niste previše skrupulozni, probajte puževe, jeftini su i specijalitet samo u ovom delu Portugala.

SPREMNI

Godišnji odmor u Kaškaišu je prilika da se upozna jedna lepa zemlja koja nam nije tako bliska. Budući da je glavni grad na samo dvadeset minuta vozom, odmaranje na plaži može se začas pretvoriti u aktivno turističko razgledanje Lisabona ili drugih prelepih gradova u okolini. Treba samo naći jeftine letove iz Niša do prve zemlje iz koje ima direktnih letova za Porto ili Lisabon (a ima iz svih), finansijski se pripremiti možda malo bolje nego za odmor u Grčkoj i spremni ste za put u Portugal.

Milano

Milano, glavni grad Lombardije, jedne od 20 administrativno nezavisnih pokrajina, sa milion i po stanovnika, posle Rima, najveći je i najvažniji grad Italije. Ovaj fantastični grad, jedan od vodećih finansijskih, trgovačkih i industrijskih centara, ne samo u Italiji, već i u Evropi i svetu,  značajan je i za naučni svet, kulturu i turizam, a pored toga, može se pohvaliti i najprestižnijim školama i fakultetima. Prva asocijacija na Milano jesu svakako moda i dizajn pa ljudi iz celog sveta u ovaj grad dolaze da posete sajmove, modne revije, ali i na koncerte italijanskih i svetskih imena, na fudbalske utakmice, kao i da vide veliki broj muzeja i galerija u kojima blistaju najvrednije i najpoznatije kolekcije na svetu.

Autobusom do Milana

Milano je od aerodroma u Bergamu udaljen nekih pedesetak-šeydesetak kilometara. Do Milana možete stići autobusom, vozom, iznajmljenim autom ili taksijem. Možda je najzgodnije autobusom jer kompanije Terravision, Orio Shuttle i Autostradale prevoze putnike od aerodroma do Glavne železničke stanice u Milanu (Stazione Centrale) po ceni od 5 evra u jednom i 9 evra u oba pravca. Autobusi su parkirani odmah ispred aerodroma i morate ih videti odakle god da izađete. Karte možete kupiti na aerodromu, ispred autobusa ili online. Ako karte kupujete na aerodromu, negde na sredini hodnika, nalaze se šalteri pomenutih kompanija sa slikom autobusa i imenima gradova za koje možete i ne možete kupiti kartu. Teravizion uz kartu daje i malu mapu grada, nije neka ali je ipak uzmite i obavezno je tražite ako zaborave da vam je daju. Trebaće vam, pogovoto ako tačno znate gde idete. Ako kupite povratnu autobusku kartu, vreme povratka nije obeleženo i nije vam potrebna nikakva rezervacija. Prvi autobus kompanije Teravizion kreće iz Bergama za Milano u 4.05 ujutru, a zadnji u 00.45, dok je prvi jutarnji iz Milana za Bergamo u 3.10, a zadnji u 00.00. Sa kompanijom Teravizion deca do 4 godine ne plaćaju kartu i prtljag je takođe besplatan. Orijo Šatl ima skoro isti red vožnje, deca do 2 godine putuju besplatno i ako rezervišete online, karta je 4 evra ali treba voditi računa oko praznika jer su linije dosta redukovane. I treća kompanije Autostradale kreće za Milano u 7.15, zatim u 7.45 i onda cirkuliše na svakih petnaestak, dvadesetak minuta, dok je iz Milana prvi jutarnji u 2.45, drugi u 3.45 i onda ponovo isti red vožnje. Jedna od ovih kompanije usput staje u Kolonjo Monceze, ako ne idete tamo, ne izlazite iz autobusa dok ne vidite prelepu zgradu Železničke ili, ako je ne vidite, dok vas ne isteraju iz autobusa. Povratni letovi za Niš su uglavnom u pristojno vreme, pa pri povratku računajte da dva sata ranije budete na aerodromu i sat vremena vožnje autobusom. Autobusi svih kompanija idu na svakih dvadesetak minuta, uvek ima dovoljno mesta, nema razloga da trčite sa koferom ako vam autobus pobegne ispred nosa jer uvek naiđe drugi, cene su iste, jedino malo varira noćni red vožnje, ali ni to nije problem.

Druge varijante do Milana

Ako se odlučite da prvo posetite Bergamo, pa onda Milano, sa aerodroma idete autobusom broj 1 do Bergama, do Glavne železničke stanice i odatle hvatate voz za Milano. Cena karte za direktni voz je pet i po evra i vozovi idu na svakih dvadeset minuta. Kad radnici ne štrajkuju, italijanska železnica izuzetno dobro funkcioniše pa vam, ako putujete do Milana ili do nekog obližnjeg mesta, auto realno nije potreban. Ako se ipak odlučite za rent a car, auto možete iznajmiti već na aerodromu ili online, vrlo je jednostavno i nije preterano skupo ( Pristojan auto može se naći za 10 evra dnevno, pa čak i manje, što, ako podelite troškove, izađe stvarno jeftino, ali tu su i gorivo i parking i 30 posto drugih neočekivanih troškova, pa ako ne poznajete grad i inače ne vozite po velikim gradovima, batalite). Vodite samo računa da vam ne uvale neka osiguranja od 200 -300 ili više evra. Do Milana idete autoputem A4 i moraćete da platite putarinu 3.80 evra. I zadnja opcija neka bude taksi koji od aerodroma u Bergamu do železničke u Milanu košta oko 100 evra.

Smeštaj

Što se tiče smeštaja možete naći svašta i za svaki džep. Izbor je veliki i u zavisnosti od sezone, imate od hotela, pansiona, B&B-a (Bed & Breakfast – noćenje sa doručak) od 45 – 50 evra pa do, u ekskluzivnim hotelima i 500 – 600 evra po noćenju. Cena je po sobi, a ne po osobi. Ako rezervišete preko popularnih sajtova, obavezno gledajte gde se tačno nalazi hotel, stan, kuća ili soba, šta god da rezervišete, jer možda vas privuče cena i ne obratite pažnju na sve detalje, pa vam posle bude kriv đavo i  kukate jer je daleko, što morate da hvatate prevoz ili nemate internet. Ako nemate problema sa korišćenjem gradskog prevoza, onda tražite jeftinije opcije, malo dalje od strogog centra, da to što uštedite na smeštaju, kasnije možete da troškarite na druge stvari. Sve što je 25 minuta vožnje tramvajem ili autobusom nije nikakva udaljenost za tako veliki grad. Ali obavezno vodite računa u kom ste delu grada. Na periferiji ima dosta imigranata, može da se stekne pogrešan utisak, ali ne zaboravite, to su ipak ljudi koji su u gumenim čamcima došli do Italije da bi sebi obezbedili bolji život i oni vas neće povrediti. Treba biti otvorenog uma i bez predrasuda, dakle, ali uvek, uvek sa dozom rezerve.

Privremeni komšiluk

Prvi susret sa Milanom i milanskom periferijom nije uvek sjajan i ne pada se u nesvest od oduševljenja, pogotovu kad siđete na zadnju stanicu tramvaja broj 3. Kad ste premoreni od puta i vrućine, to možda ne smeta ali ambijent na periferiji je u početku čudan, malo podseća i na ambijent onih siromašnih naselja u Napulju i Rimu iz filmova sa Sofijom Loren i Marčelom Mastrojanijem. Naravno, prvi utisak može da bude pogrešan jer su periferna naselja delovi grada bez ikakvog sadržaja, u koje opština ne ulaže i u kojima žive ljudi skromnijih primanja. Taj ambijent može da se lako uporedi sa ambijentom naših komšiluka, pogotovo leti, kad se svi razgaće i sede ispred zgrade, i pričaju ljudi i šale se i druže i nikog ne diraju, niti njih neko dira. Neko pije pivo, neko peče paprike, neko čuva i njegovu i komšijsku decu itd. i dok bi nekom sa strane to izgledalo kao dobar materijal za Kusturicu, pogotovo kad pirne vetrić, pa poleti i neka kesa, mi svi znamo da je to stvarno dobar komšiluk. Takvi su svi komšiluci, i kod nas i u Milanu i na periferiji i u centru. Prvi utisak može da bude bukvalno zastrašujući i vrlo neprijatan, ali posle shvatite da je sve pod kontrolom i, na kraju krajeva, svako ide svojim putem, ne treba preterano obraćati pažnju na privremeni komšiluk.

Metro

Ako je vaša početna tačka Glavna železnička stanica jer ste do nje došli autobusom ili vozom, ako je vaš hotel ili smeštaj u centru i imate veliki kofer, ne želite da sebi komplikujete život, da se pitate gde sad i da tražite ulicu itd., uvek je bolje da uzmete, bar taj prvi put, taksi i to odmah tu sa taksi stanice. Po centru ne bi trebalo da vas iskošta više od 15 evra, a ako ste smešteni malo dalje, moglo bi se reći da su cene taksija, manje-više, kao u Beogradu. Ako se odlučite za metro, idite na trg Duca D’Aosta, tj. dok sa svoje desne strane ne vidite veliku belu jabuku – La mela reintegrata, koja se nalazi ispred glavnog ulaza Železničke stanice. Karta košta 1. 50 evro i važi devedeset minuta od ukucavanja i za sve vrste gradskog prevoza (Ako presedate i posle metroa morate dalje ići tramvajem, za vožnju kraću od 90 minuta ne morate kupovati novu kartu). Ako idete tramvajem ili autobusom, ponovo morate kupiti tu istu kartu i ukucati je na aparatu.

Operateri

Ako kartu za metro kupujete na aparatu u metrou, tu na Glavnoj železničkoj, obavezno obratite pažnju na dešavanja oko vas. Pošto neki od aparata uglavnom ne rade ili je to samo štos, na ostalim aparatima ima gužve, stranci su sporiji itd., grupa uličnih operatera to koristi da vas opkoli i da vam šatro pomogne da kupite kartu, dok vas ne opelješi. Iako je vođa ove bande feminista i uglavnom ne dira žene ni žene sa decom, obožava Amerikance, Engleze i Japance, oni su joj glavna ciljna grupa, džeparenje jeste njen posao i ako ste laka meta, možda ste baš vi njen izvor zarade, bez obzira na njenu doktrinu. Ne obraćajte pažnju na nju i njene saradnike, oterajte ih i nikako ne dozvoljavajte da oni kupuju kartu za vas. I ako ništa ne razumete, pritisnite start, izaberite bilo koji jezik i tražite taster na kome  piše 1,50 evro. To je vaša karta za tu jednu vožnju, pritisnite dalje zeleni taster, ubacite pare tamo gde vidite crtež sitnog novca ili novčanica i čekajte da izađe karta. Neka vas ovo ne uplaši, aktivni su samo na toj stanici, ali vodite računa i pripazite na novčanike i torbe.

Karte za gradski

Ako ste smešteni negde u užem centru grada, volite da pešačite, možda vam prevoz i ne bude potreban, ali ako morate ili želite da koristite prevoz, u Milanu su vam na raspolaganju metro, tramvaj i autobus koji su vrlo česti, a karte koje važe za bilo koji od pomenutih prevoza, kupuju se na trafikama ili automatima u metrou. Još dok ste tu na trgu, videćete bele trafikice sa osvežavajućim napicima gde možete naći karte za prevoz i izbeći susret sa džeparošima. Najpogodniji je tzv. biljeto đornalijero (Biglietto giornaliero) – dnevna karta sa neograničenim brojem vožnji, koja košta 4.50 evra ili biljeto biđornalijero (Biglietto bigiornaliero) – dvodnevna karta od 8,25 evra. Imate i manje isplativije karte na automatu od 10 vožnji za 13.80 evra, od 4 vožnje za 6 evra … Međutim, izbegavajte da kupujete karte u metrou, ne samo zbog džeparoša, već i zato što imate veći izbor: neke karte se kupuju po zonama, dužini vožnje i tako dalje i, osim ako baš niste dobro izračunali koliko ćete koristiti gradski prevoz i šta Vam konkretno treba, ne komplikujte stvari i ne dajte sebi mogućnost da pogrešite. Metro možete koristiti od 5.40 ujutru do 00.30, tramvaj od 4- 4.30 do 2-2.40 u zavisnosti od linije, a autobuse i filobuse od 5.30 – 6 do 1.30 – 1.45. Na kraju krajeva, ako se baš toliko zadržite po gradu, uzmite taksi.

Glupa odluka

Ako se odlučite da koristite prevoz (a hoćete u nekom trenutku, sigurno, jer je Milano ogroman), vrlo je bitno da imate kartu i da je čekirate jer dovoljno je da je jednom nemate ili da je imate a da je ne čekirate i da, po Marfijevom zakonu, naiđe kontrola. Ako nemate nekog da vam održi kraći kurs o tome kako se mesec dana voziti u italijanskom gradskom prevozu bez i jedne jedine plaćene karte (znanje koje se stiče pažljivim studiranjem i analizom kontrolora) ili nemate one mangupske fazone da nadmudrite Italijane, koji su sami po sebi hohštapleri visokog stila, bolje kupite tu kartu i overite je, nego da se blamirate i plaćate kazne, kao ja. Da, da. Pošto sam tek kad su bili na metar od mene, ukapirala ko su zapravo ti tipovi, donesem ishitrenu i glupu odluku da prihvatim odgovornost i da se suočim sa njima. Ne znam da li sam se pravila pametna ili glupa, prvih nekoliko minuta sam pokušala da budem i gluvonema, ali… Sva sreća pa nije proradio moj bezobrazluk da se s njima svađam i raspravljam, da se inatim, pa i da sa njima odem do policije, kako bi mi odložili plaćanje kazne i kako bi mi kazna stigla na kućnu adresu, jer bi tek onda bio cirkus i ne za male pare, baš zbog onog novog zakona oko naplaćenih kazni koji je upravo tih dana stupio na snagu. Platila sam kaznu i oprostila se od markiranih sandala na rasprodaji. Tako da…, kupite i čekirajte karte. Kad se vozite metroom u svakom slučaju se morate čekirati pre ulaska, samo nemojte baciti ili oštetiti kartu jer vam je ona potrebna da izađete. Ako se vozite tramvajem ili autobusom dnevnu, dvodnevnu ili neku drugu kartu sa više vožnji, čekirate samo prvi put na aparatima u samom prevozu.

Ovo su samo tehničke stvari, prepustite ih vođi puta a vi uživajte. Milano će vas sigurno oduševititi jer najbolje tek dolazi.