Znamenitosti Milana

Najlepše znamenitosti grada Milana možete videti dok šetate i uglavnom su gratis ili jeftine. Ukoliko niste pasivni turista, želite da saznate nešto više o kulturi i umetnosti, (iako Milano prati fama industrijskog grada, sa ne tako bogatom kulturnom istorijom u poređenju sa drugim italijanskim gradovima, što nikako ne može biti tačno), u Milanu ima toliko toga što treba videti i doživeti, nešto, naravno, uz malu doplatu, da će vam, ma koliko god da u gradu često boravite, uvek ostati još neka galerija ili muzej koje treba posetiti.

Duomo

Razgledanje grada najbolje je započeti jednom od najvećih i najlepših gotičkih katedrala u Italiji i svetu, a to je Duomo, katedrala koja se nalazi na Trgu Duomo (Piazza del Duomo), koji je dobio ime po njoj. Gradnja katedrale počela je u XIV veku u čast teritorijalne ekspanzije porodice Viskonti, (porodica koja je vekovima vladala Milanom i koju je smenio Frančesko Sforca, koji, takođe, Italijanima ostavlja bitne znamenitosti u amanet), od belog je mermera i veoma specifične boje, sa karakterističnim stubovima, ukrašenim statuama i ornamentima, a unutar katedrale nalazi se statua Svetog Bartolomea, zaštitnika grada Milana. Za ulazak u krstionicu i riznicu morate kupiti kartu, što vam lično ne savetujem, osim ako niste baš specijalno zainteresovani za temu, ali ono što je svakako preporučljivo jeste terasa katedrale sa koje možete uživati u fantastičnim pogledima, posebno ako ste ljubitelj arhitekture i umetnosti generalno. Red za ulazak je uglavnom veliki, nekad skoro i do Torina (Ulice Torino, ne grada) i ukoliko želite da se popnete liftom, cena je trinaest evra, a možete se popeti i pešice, stepenicama, po ceni od osam evra.

Piazza del Duomo

Već tu na samom trgu, pažnju će vam privući palate sa nezaobilaznim italijanskim lukovima (Palazzi dei portici – Settentrionali e Meridionali), spomenik kralja Vitorija Emanuela II (Vittorio Emanuele II) na sredini trga i druga zdanja i građevine izuzetne arhitekture i iz različitih perioda, a koje pored istorijskog, imaju i kulturni i umetnički značaj i danas su uglavnom sedišta državnih institucija.

Odatle možete krenuti ka elegantnom trgovačkom centru (Galleria Vittorio Emanuele II) iz XIX veka, u kome se nalaze ekskluzivne prodavnice i nekoliko restorana, gde uglavnom sede stranci, a manje Italijani. Ova galerija značajna je po visokoj staklenoj kupoli i mozaicima koji predstavljaju četiri kontinenta Aziju, Afriku, Evropu i Ameriku, a tu je i čuveni mozaik bika koji po tradiciju donosi sreću onome ko uspe da se zatvorenih očiju okrene 360 stepeni. Ako niste baš vični u tome, samo zatvorite oči i zamislite da ste napravili krug.

Piazza della Scala

Iz galerije izlazite na Trg Skala (Piazza della Scala), sa vrlo prijatnim ambijentom. U centru je statua Leonarda da Vinčija, a okolo su klupice gde možete da malo odmorite, pojedete parče pice i posmatrate ljude. Odmah preko puta nalazi se Teatro alla Scala, čuvena Milanska skala, pozorište u kome se izvode najznačajnije opere i dela klasične muzike u svetu. Ako zbog svetske popularnosti ove ustanove očekujete da vidite neku raskošnu palatu, po fasadi nećete ni primetiti da je upravo to Skala, čak ćete se možda i pitati koja je uloga te polukomunističke zgrade u samom centru Milana (koji inače nikada nije bio komunistički), ali je zato njena unutrašnjost posebna i od izuzetne važnosti zbog jedinstvene akustike. Samo pozorište nećete moći da posetite ako nemate kartu za neki koncert, balet ili operu, ali ako hoćete da vidite predvorje i muzej u kojima su izložene kolekcije slika, biste, garderoba i detalji koje operski pevači koriste na sceni, možete to učiniti za sedam evra. Ako želite da ispratite i neki događaj, volite klasičnu muziku, repertoar je stvarno impresivan, cene se kreću od trideset četiri do trista evra, u zavisnosti od mesta, ali to ste, dragi ljubitelji klasične muzike, nadam se, mogli da očekujete.

Quadrilatero della moda

Kad ste već tu, možete prošetati do kvarta Quadrilatero della moda gde ljubitelji mode i troškarenja nikako ne bi trebalo da propuste Ulicu dela Spiga (Via della Spiga), Montenapoleone (Via Montenapoleone), Manconi (Via Manzoni) i Korso Venecija (Corso Venezia), u kojima se nalaze prodavnice svih najpoznatijih i najskupljih svetskih brendova. Ako, kao većina ljudi, kod nas i u svetu, niste navikli da potrošite nekoliko hiljada evra na garderobu i obuću, onda, pre nego što odete u šetnju tim delom grada, popite neko žestoko pićence i cene će Vam biti smešne, a ako ne pijete, a hoćete da sačuvate srce, bezbedni ste jedino ako se previše ne približavate izlozima. Cena jedne torbe može biti veća i od godišnje bruto plate profesora u srednjoj školi u Srbiji.

Brera

U blizini se nalazi i kvart Brera, na koji su stanovnici Milana veoma ponosni, verovatno zato što tako modernom gradu daje malo starog italijanskog šarma. Brera je poznata po malim, ali prodavnicama sređenim sa stilom i ne tako brojnim, kao što to Italijani kažu, kafićima i restoranima. Lepa je Brera, moderna i čista, sa tipičnom italijanskom stambenom arhitekturom (žute, zelene i narandžaste fasade) sa velikim drvenim, starinskim ulaznim vratima, ali restauriranim i blistavim, sa prelepim saksijama i negovanim cvećem ispred samih ulaza i na balkonima, sređenim restoranima sa kariranim stoljnjacima na stolovima za dvoje (doduše, previše načičkanim, ako volite komoditet i intimu, možda ne bi bili po vašem ukusu), a mocarela i bosiljak mirišu na sve strane; pravi pravcati italijanski duh i ambijent za uživanje. Mnogi opisuju Breru kao ,,luksuznu, boemsku četvrt”. Svako na različit način doživljava luksuz i boemiju, ako se te dve stvari uopšte mogu spojiti. Ja zamišljam srpske boeme iz XIX veka kako u kafanama vode intelektualne razgovore uz muziku i vino, crtaju i pišu poeziju, pa mi se možda zbog toga čini da, iako prelepa i luksuzna, Brera nije boemska, bar ne u mojoj interpretaciji te reči.

Pinacoteche

U Breri se nalazi čuvena Galerija u Breri (Pinacoteca di Brera), u kojoj blistaju slike majstora od Rafaela i Tintoreta, preko Karavađa, zatim Modiljanija, do Karla Kara i mnogih drugih, i smeštena je u istoimenoj palati (Palazzo di Brera) čiji je ulaz slobodan i lako ćete je prepoznati jer su njena teška ulazna vrata skoro uvek otvorena. Poseta Galeriji, koja je ponedeljkom zatvorena, kao i uglavnom sve druge galerije i muzeji, ne samo u Italiji, nego i u svetu, plaća se i cena ulaznice je deset evra. Ako volite slikarstvo, odite i do Ambrozijanske galerije (Pinacoteca Ambrosiana), gde možete videti i Biblioteku i Muzej po ceni od petnaest evra, a mlađi od 18 i stariji od 65 godina imaju popust. Sa istim razlogom možete posetiti i Museo Poldi Pezzoli, zatvoren utorkom i cena je deset evra po osobi, mada je muzej malo dosadniji.

Castello Sforzesco

Za nekada zamak, a danas Muzej ,,Sforcesko “(Castello Sforzesco) trebaće vam malo više vremena ako stvarno želite da sve obiđete i vidite sve muzeje i sale u njemu. Ako ne platite kartu od osam evra (cena je smanjena, jer su neke sale u procesu restauracije, npr. Leonardova, i ne mogu se videti) ili deset evra (u svim ostalim redovnim posetama), zamak će vam biti dosadan, jer nećete videti ništa posebno ni interesantno; ima malo klupica, ali nema hladovine, tako da ne možete ni da se pošteno odmorite.

I ako niste ljubitelj umetnosti, što je moguće i opravdano, sigurna sam da ćete u Muzeju primenjenih umetnosti, muzičkih instrumenata i Muzeju nameštaja ili, možda, u Arheološkom, Praistorijskom i Muzeju posvećenom Egiptu naći nešto po vašem ukusu i interesovanjima, a ako jeste, neka vam ovo bude obavezna poseta, zaključno sa Mikelanđelovim poslednjim delom Pietà Rondanini i aktuelnim izložbama u galeriji zamka.

Ako vas ni to ne zanima, ispred zamka je fontana, koja je prelepo osvetljena noću i ako nije leto i nema komaraca, tu možete provesti lepe trenutke.

Parco Sempione

Kad obiđete zamak, izlazite na Park Sempione (Parco Sempione) koji je ogromne površine i pravo je osveženje ili oaza za grad sa visokim stepenom zagađenosti vazduha poput Milana. Park je u proleće najlepši, naravno, ne samo zbog prirode, već zbog ambijenta, jer svi ljudi tada izlaze u šetnju ili leže i uživaju na travi dok slušaju koncerte i zabavljaju se (na tome im inače ne zavidimo jer i mi isto tako koristimo naše parkove, pogotovu one u centru grada). Ako usput i ogladnite, a hoćete, ako obilazite ceo zamak, na samom izlasku iz zamka, a ulasku u park, sa leve strane nalazi se mala trafika sa tipičnom italijanskom brzom hranom, sendvičima, fokačama i picama, gde za 3-4 evra možete kupiti one italijanske sendviče sa hrskavim hlebom, italijanskom pršutom i sirom, ili sa pečenicom, mocarelom i svežim paradajzom, koje vam još i malo zagreju u pećnici i… Šta dalje da vam kažem? Nađite vašu klupicu, probajte i doživite ukuse Italije. Sa desne strane prodaje se sladoled, pošteno, i nije neki izbor, ali prija posle sendviča.

Arco della Pace

Ako volite ekskluzivnije varijante, kad prođete Kapiju mira (Arco della Pace), najznačajniju od četiri građevine u parku, naići ćete na trg sa koga se račvaju mnoge ulice (koje turistički gledano i nemaju neki poseban značaj, tako da odatle možete nazad ili da iz neke od njih hvatate prevoz za vaše odredište), a u njima su brojni kafići i restorani, gde uglavnom Italijani, ne turisti, vole da sede i jedu, gde konobari znaju imena svojih klijenata i kakvu kafu piju posle ručka i tu možete, ako je lepo vreme, da na nekoj terasici imati vrlo lep obrok, picu, pastu, salatu, pa čak i ribu i meso, sa flašom vode i kaficom koje ulaze u cenu, za 10 do 15 evra po osobi. Ako ne pojedete sve, ne stidite se da pitate da hranu ponesete, oni će vas pitati i kako želite da vam je upakuju.

Via Torino

Kad se ponovo vratite na Trg Duomo, Ulicom Torino, koja je poprilično dugačka, možete razgledati skupe i manje skupe prodavnice italijanskih brendova, moderne i poslovne, ali i stambene zgrade u raspadu, prodavnice sa lepo sređenim izlozima i stare prodavnice čiji se izlozi ne vide od prašine. Ako ste ponovo gladni, možete nešto čalabrcnuti usput jer ima mnogo pekarica u kojima se prodaje pica na parče, koja je fenomenalna, svakako, ali ipak, i dalje, to nije ona prava italijanska pica, ona, koju Džulija Roberts jede u Napulju u filmu ,,Jedi, moli, voli” i zato, prvo pogledajte film, ako već niste, a onda, ako vidite da se negde služi baš takva pica, odmah sedajte, možete jesti i rukama i ne mislite na kalorije.

Dok šetate, naići ćete na stubove Svetog Lorenza i na Ticijanova vrata i, ako volite religiozni turizam, na brojne crkve, prepune zlata, statua, slika, figura, pa čak i tapiserija, koje mogu biti interesante, a mene je posebno oduševila kupola kapele Portinari (Capilla Portinari), koja se nalazi u produžetku basilike Svetog Eustorđa (Basilica di Sant’Eustorgio), rađena po ugledu na Bruneleskog, koja impresionira bojama i sigurno je potpuno drugačija od svih kupola koje ste do sada videli.

Leonardo Da Vinci

Kad smo već kod toga, treba posetiti i crkvu Santa Maria della Grazia u kojoj se nalazi Leonardova ,,Poslednja večera” ( Il Cenacolo) na kojoj je maestralno oslikan trenutak u kome Hrist objavljuje da je izdajnik među njima, na veliko iznenađenje apostola. Najbolje je da ulaznice, koje koštaju dvanaest evra, rezervišete online, posete su organizovane u malim grupama, svaka traje petnaestak minuta i nije dozvoljeno slikanje.

U blizini crkve nalazi se Nacionalni muzej nauke i tehnike (Museo Nazionale della Scienza e della Tecnologia “Leonardo da Vinci”), ulaz je deset evra, a muzej je vrlo interesantan, čak i za decu. Tu ćete se posebno iznenaditi i oduševiti genijalnošću Leonarda da Vinčija i taj muzej treba i vredi posetiti. Kad smo već kod Leonarda, ceo Milano posvećen je ovom maestru iz Firence i njegovim delima, jer je tu proveo dvadeset godina svog života i zaslužan je za milansku renesansu, tako da, ako volite da kažete da ,,putujete i da ste proputovali pola sveta”, onda dobro znate da takav stav morate opravdati znanjem koje stičete na takvim putovanjima, pa nemojte otići iz Milana, a da ne vidite nešto od onoga što je on ostavio ne samo Italiji, već i čovečanstvu.

Navigli

Deo grada poznat kao Navilji deli se na Veliki Naviljo (Naviglio Grande) i Naviljo Paveze (Naviglio Pavese), gde mladi ljudi u Milanu izlaze na piće ili sladoled. Naviljo Grande je značajan zbog veštačkih kanala kojima se prevozio mermer za izgradnju katedrale, a u projektovanju kanala učestvovao je i sam Leonardo. Kanal je povezan mostićima, a sa obe strane nalaze se restorani, picerije, kafići i poslastičare i ako idete na pićence posle šetnje, odlučite se za jedan spritz, koji uglavnom košta sedam evra, (alkohol jeste malo skuplji), ali dajte sebi oduška jer stvarno prija, pogotovo one pijane, debele masline. Ako ne pijete alkoholna pića, onda se častite kanelonima, briošima – pogačicama ili krofnama punjenim sladoledom po vašem ukusu, sladoledima (kugla je dva- dva i po evra najviše, ali kakav sladoled!) ili ponovo nekom picom itd.

Noćni život

Kad je reč o izlascima i noćnom životu, Italijani se provode, ali ne kako mi to očekujemo. Ima dosta lokala, a njihov noćni život svodi se na večeru sa prijateljima, šetnju ili piće i na kraju, odlazak u diskoteke, koje su uglavnom van grada ili klubove u gradu. U zavisnosti od vrste muzike koju volite, vašeg raspoloženja, društva i namera s kojim ,, idete u život”, glavne zone za izlazak jesu Navilji, Brera i Sempione i tu ćete naći klubove za provod, po svačijem ukusu.

Arrivederci

Milano je prevelik grad i uvek je premalo vremena da ga u potpunosti upoznate. Zato se potrudite da šetate što više, i ne samo po najužem centru grada, jer ćete tamo naleteti na sve osim pravih Italijana iz Milana, već skitajte svuda kako biste stvorili nekakvu generalnu predstavu o tome kako Italijani sa severa žive, gde se kreću i kako se oblače i to je, valjda, svrha putovanja. Vrlo je bitno da imate udobne cipele, dobro društvo, nije vam potrebno ni toliko para da se lepo provedete, bitno je da nešto novo vidite i da znate šta ste videli, da obogatite sebe tim iskustvom.

Posle svih sladoleda, koktela i pica koje ste pojeli za ovako kratko vreme u Milanu, vreme je da se kaže ,, Arrivederci“. Posle Milana dobro će vam doći šetnja po Bergamu. Nadam se da ćemo najzad odložiti zimske stvari i da će posle ovih ludih vremenskih promena najzad početi pravo leto i zato se bacajte na dijetu jer idemo u Španiju na more.

Milano

Milano, glavni grad Lombardije, jedne od 20 administrativno nezavisnih pokrajina, sa milion i po stanovnika, posle Rima, najveći je i najvažniji grad Italije. Ovaj fantastični grad, jedan od vodećih finansijskih, trgovačkih i industrijskih centara, ne samo u Italiji, već i u Evropi i svetu,  značajan je i za naučni svet, kulturu i turizam, a pored toga, može se pohvaliti i najprestižnijim školama i fakultetima. Prva asocijacija na Milano jesu svakako moda i dizajn pa ljudi iz celog sveta u ovaj grad dolaze da posete sajmove, modne revije, ali i na koncerte italijanskih i svetskih imena, na fudbalske utakmice, kao i da vide veliki broj muzeja i galerija u kojima blistaju najvrednije i najpoznatije kolekcije na svetu.

Autobusom do Milana

Milano je od aerodroma u Bergamu udaljen nekih pedesetak-šeydesetak kilometara. Do Milana možete stići autobusom, vozom, iznajmljenim autom ili taksijem. Možda je najzgodnije autobusom jer kompanije Terravision, Orio Shuttle i Autostradale prevoze putnike od aerodroma do Glavne železničke stanice u Milanu (Stazione Centrale) po ceni od 5 evra u jednom i 9 evra u oba pravca. Autobusi su parkirani odmah ispred aerodroma i morate ih videti odakle god da izađete. Karte možete kupiti na aerodromu, ispred autobusa ili online. Ako karte kupujete na aerodromu, negde na sredini hodnika, nalaze se šalteri pomenutih kompanija sa slikom autobusa i imenima gradova za koje možete i ne možete kupiti kartu. Teravizion uz kartu daje i malu mapu grada, nije neka ali je ipak uzmite i obavezno je tražite ako zaborave da vam je daju. Trebaće vam, pogovoto ako tačno znate gde idete. Ako kupite povratnu autobusku kartu, vreme povratka nije obeleženo i nije vam potrebna nikakva rezervacija. Prvi autobus kompanije Teravizion kreće iz Bergama za Milano u 4.05 ujutru, a zadnji u 00.45, dok je prvi jutarnji iz Milana za Bergamo u 3.10, a zadnji u 00.00. Sa kompanijom Teravizion deca do 4 godine ne plaćaju kartu i prtljag je takođe besplatan. Orijo Šatl ima skoro isti red vožnje, deca do 2 godine putuju besplatno i ako rezervišete online, karta je 4 evra ali treba voditi računa oko praznika jer su linije dosta redukovane. I treća kompanije Autostradale kreće za Milano u 7.15, zatim u 7.45 i onda cirkuliše na svakih petnaestak, dvadesetak minuta, dok je iz Milana prvi jutarnji u 2.45, drugi u 3.45 i onda ponovo isti red vožnje. Jedna od ovih kompanije usput staje u Kolonjo Monceze, ako ne idete tamo, ne izlazite iz autobusa dok ne vidite prelepu zgradu Železničke ili, ako je ne vidite, dok vas ne isteraju iz autobusa. Povratni letovi za Niš su uglavnom u pristojno vreme, pa pri povratku računajte da dva sata ranije budete na aerodromu i sat vremena vožnje autobusom. Autobusi svih kompanija idu na svakih dvadesetak minuta, uvek ima dovoljno mesta, nema razloga da trčite sa koferom ako vam autobus pobegne ispred nosa jer uvek naiđe drugi, cene su iste, jedino malo varira noćni red vožnje, ali ni to nije problem.

Druge varijante do Milana

Ako se odlučite da prvo posetite Bergamo, pa onda Milano, sa aerodroma idete autobusom broj 1 do Bergama, do Glavne železničke stanice i odatle hvatate voz za Milano. Cena karte za direktni voz je pet i po evra i vozovi idu na svakih dvadeset minuta. Kad radnici ne štrajkuju, italijanska železnica izuzetno dobro funkcioniše pa vam, ako putujete do Milana ili do nekog obližnjeg mesta, auto realno nije potreban. Ako se ipak odlučite za rent a car, auto možete iznajmiti već na aerodromu ili online, vrlo je jednostavno i nije preterano skupo ( Pristojan auto može se naći za 10 evra dnevno, pa čak i manje, što, ako podelite troškove, izađe stvarno jeftino, ali tu su i gorivo i parking i 30 posto drugih neočekivanih troškova, pa ako ne poznajete grad i inače ne vozite po velikim gradovima, batalite). Vodite samo računa da vam ne uvale neka osiguranja od 200 -300 ili više evra. Do Milana idete autoputem A4 i moraćete da platite putarinu 3.80 evra. I zadnja opcija neka bude taksi koji od aerodroma u Bergamu do železničke u Milanu košta oko 100 evra.

Smeštaj

Što se tiče smeštaja možete naći svašta i za svaki džep. Izbor je veliki i u zavisnosti od sezone, imate od hotela, pansiona, B&B-a (Bed & Breakfast – noćenje sa doručak) od 45 – 50 evra pa do, u ekskluzivnim hotelima i 500 – 600 evra po noćenju. Cena je po sobi, a ne po osobi. Ako rezervišete preko popularnih sajtova, obavezno gledajte gde se tačno nalazi hotel, stan, kuća ili soba, šta god da rezervišete, jer možda vas privuče cena i ne obratite pažnju na sve detalje, pa vam posle bude kriv đavo i  kukate jer je daleko, što morate da hvatate prevoz ili nemate internet. Ako nemate problema sa korišćenjem gradskog prevoza, onda tražite jeftinije opcije, malo dalje od strogog centra, da to što uštedite na smeštaju, kasnije možete da troškarite na druge stvari. Sve što je 25 minuta vožnje tramvajem ili autobusom nije nikakva udaljenost za tako veliki grad. Ali obavezno vodite računa u kom ste delu grada. Na periferiji ima dosta imigranata, može da se stekne pogrešan utisak, ali ne zaboravite, to su ipak ljudi koji su u gumenim čamcima došli do Italije da bi sebi obezbedili bolji život i oni vas neće povrediti. Treba biti otvorenog uma i bez predrasuda, dakle, ali uvek, uvek sa dozom rezerve.

Privremeni komšiluk

Prvi susret sa Milanom i milanskom periferijom nije uvek sjajan i ne pada se u nesvest od oduševljenja, pogotovu kad siđete na zadnju stanicu tramvaja broj 3. Kad ste premoreni od puta i vrućine, to možda ne smeta ali ambijent na periferiji je u početku čudan, malo podseća i na ambijent onih siromašnih naselja u Napulju i Rimu iz filmova sa Sofijom Loren i Marčelom Mastrojanijem. Naravno, prvi utisak može da bude pogrešan jer su periferna naselja delovi grada bez ikakvog sadržaja, u koje opština ne ulaže i u kojima žive ljudi skromnijih primanja. Taj ambijent može da se lako uporedi sa ambijentom naših komšiluka, pogotovo leti, kad se svi razgaće i sede ispred zgrade, i pričaju ljudi i šale se i druže i nikog ne diraju, niti njih neko dira. Neko pije pivo, neko peče paprike, neko čuva i njegovu i komšijsku decu itd. i dok bi nekom sa strane to izgledalo kao dobar materijal za Kusturicu, pogotovo kad pirne vetrić, pa poleti i neka kesa, mi svi znamo da je to stvarno dobar komšiluk. Takvi su svi komšiluci, i kod nas i u Milanu i na periferiji i u centru. Prvi utisak može da bude bukvalno zastrašujući i vrlo neprijatan, ali posle shvatite da je sve pod kontrolom i, na kraju krajeva, svako ide svojim putem, ne treba preterano obraćati pažnju na privremeni komšiluk.

Metro

Ako je vaša početna tačka Glavna železnička stanica jer ste do nje došli autobusom ili vozom, ako je vaš hotel ili smeštaj u centru i imate veliki kofer, ne želite da sebi komplikujete život, da se pitate gde sad i da tražite ulicu itd., uvek je bolje da uzmete, bar taj prvi put, taksi i to odmah tu sa taksi stanice. Po centru ne bi trebalo da vas iskošta više od 15 evra, a ako ste smešteni malo dalje, moglo bi se reći da su cene taksija, manje-više, kao u Beogradu. Ako se odlučite za metro, idite na trg Duca D’Aosta, tj. dok sa svoje desne strane ne vidite veliku belu jabuku – La mela reintegrata, koja se nalazi ispred glavnog ulaza Železničke stanice. Karta košta 1. 50 evro i važi devedeset minuta od ukucavanja i za sve vrste gradskog prevoza (Ako presedate i posle metroa morate dalje ići tramvajem, za vožnju kraću od 90 minuta ne morate kupovati novu kartu). Ako idete tramvajem ili autobusom, ponovo morate kupiti tu istu kartu i ukucati je na aparatu.

Operateri

Ako kartu za metro kupujete na aparatu u metrou, tu na Glavnoj železničkoj, obavezno obratite pažnju na dešavanja oko vas. Pošto neki od aparata uglavnom ne rade ili je to samo štos, na ostalim aparatima ima gužve, stranci su sporiji itd., grupa uličnih operatera to koristi da vas opkoli i da vam šatro pomogne da kupite kartu, dok vas ne opelješi. Iako je vođa ove bande feminista i uglavnom ne dira žene ni žene sa decom, obožava Amerikance, Engleze i Japance, oni su joj glavna ciljna grupa, džeparenje jeste njen posao i ako ste laka meta, možda ste baš vi njen izvor zarade, bez obzira na njenu doktrinu. Ne obraćajte pažnju na nju i njene saradnike, oterajte ih i nikako ne dozvoljavajte da oni kupuju kartu za vas. I ako ništa ne razumete, pritisnite start, izaberite bilo koji jezik i tražite taster na kome  piše 1,50 evro. To je vaša karta za tu jednu vožnju, pritisnite dalje zeleni taster, ubacite pare tamo gde vidite crtež sitnog novca ili novčanica i čekajte da izađe karta. Neka vas ovo ne uplaši, aktivni su samo na toj stanici, ali vodite računa i pripazite na novčanike i torbe.

Karte za gradski

Ako ste smešteni negde u užem centru grada, volite da pešačite, možda vam prevoz i ne bude potreban, ali ako morate ili želite da koristite prevoz, u Milanu su vam na raspolaganju metro, tramvaj i autobus koji su vrlo česti, a karte koje važe za bilo koji od pomenutih prevoza, kupuju se na trafikama ili automatima u metrou. Još dok ste tu na trgu, videćete bele trafikice sa osvežavajućim napicima gde možete naći karte za prevoz i izbeći susret sa džeparošima. Najpogodniji je tzv. biljeto đornalijero (Biglietto giornaliero) – dnevna karta sa neograničenim brojem vožnji, koja košta 4.50 evra ili biljeto biđornalijero (Biglietto bigiornaliero) – dvodnevna karta od 8,25 evra. Imate i manje isplativije karte na automatu od 10 vožnji za 13.80 evra, od 4 vožnje za 6 evra … Međutim, izbegavajte da kupujete karte u metrou, ne samo zbog džeparoša, već i zato što imate veći izbor: neke karte se kupuju po zonama, dužini vožnje i tako dalje i, osim ako baš niste dobro izračunali koliko ćete koristiti gradski prevoz i šta Vam konkretno treba, ne komplikujte stvari i ne dajte sebi mogućnost da pogrešite. Metro možete koristiti od 5.40 ujutru do 00.30, tramvaj od 4- 4.30 do 2-2.40 u zavisnosti od linije, a autobuse i filobuse od 5.30 – 6 do 1.30 – 1.45. Na kraju krajeva, ako se baš toliko zadržite po gradu, uzmite taksi.

Glupa odluka

Ako se odlučite da koristite prevoz (a hoćete u nekom trenutku, sigurno, jer je Milano ogroman), vrlo je bitno da imate kartu i da je čekirate jer dovoljno je da je jednom nemate ili da je imate a da je ne čekirate i da, po Marfijevom zakonu, naiđe kontrola. Ako nemate nekog da vam održi kraći kurs o tome kako se mesec dana voziti u italijanskom gradskom prevozu bez i jedne jedine plaćene karte (znanje koje se stiče pažljivim studiranjem i analizom kontrolora) ili nemate one mangupske fazone da nadmudrite Italijane, koji su sami po sebi hohštapleri visokog stila, bolje kupite tu kartu i overite je, nego da se blamirate i plaćate kazne, kao ja. Da, da. Pošto sam tek kad su bili na metar od mene, ukapirala ko su zapravo ti tipovi, donesem ishitrenu i glupu odluku da prihvatim odgovornost i da se suočim sa njima. Ne znam da li sam se pravila pametna ili glupa, prvih nekoliko minuta sam pokušala da budem i gluvonema, ali… Sva sreća pa nije proradio moj bezobrazluk da se s njima svađam i raspravljam, da se inatim, pa i da sa njima odem do policije, kako bi mi odložili plaćanje kazne i kako bi mi kazna stigla na kućnu adresu, jer bi tek onda bio cirkus i ne za male pare, baš zbog onog novog zakona oko naplaćenih kazni koji je upravo tih dana stupio na snagu. Platila sam kaznu i oprostila se od markiranih sandala na rasprodaji. Tako da…, kupite i čekirajte karte. Kad se vozite metroom u svakom slučaju se morate čekirati pre ulaska, samo nemojte baciti ili oštetiti kartu jer vam je ona potrebna da izađete. Ako se vozite tramvajem ili autobusom dnevnu, dvodnevnu ili neku drugu kartu sa više vožnji, čekirate samo prvi put na aparatima u samom prevozu.

Ovo su samo tehničke stvari, prepustite ih vođi puta a vi uživajte. Milano će vas sigurno oduševititi jer najbolje tek dolazi.

Iz Niša do Milana

Ako nikad niste bili u Italiji, evo prilike da direktnim letom iz Niša skoknete Rajanerom u šoping do Milana, baš kao što su to nekad radili naši roditelji, ali vozom, i do Trsta.

Milanska katedrala- Duomo

Zahvaljujući aerodromu ,,Konstantin Veliki” u Nišu, svi smo na dobitku, i putnici i grad. Aerodrom postoji dosta dugo, ali svakako da njegova popularnost raste od pre par godina kada su dve velike niskobudžetne kompanije, Rajaner i Vizer (Ryanair i Wizzair), počele sa radom i time nam omogućile da se, bez prevelikog troška, prošetamo do nekih interesantnih evropskih destinacija. Takođe smo u prilici da se pokažemo kao dobri domaćini strancima, koji isto tako, sa malo para, dolaze da posete našu prelepu zemlju ili da kroz nju samo prođu, na putovanju ka nekoj drugoj zemlji.

Aerodrom u Nišu

Kako doći?

Aerodrom je udaljen 4km od grada Niša i vrlo je dobro obeležen, iz bilo kog pravca Srbije da dolazite. Do aerodroma možete stići autom, gradskim autobusom ili taksijem iz Niša, kao i taksijem ili kombijima iz drugih gradova Srbije, koji, po određenim, uglavnom fiksnim tarifama, voze specijalno do aerodroma.

Ako dolazite kolima autoputem, pratite pravac Niš i nećete zalutati, iako prolazite kroz grad. Ako se zbunite, uvek možete zaustaviti auto i pitati nekog od prolaznika. Nišlije će se sigurno potruditi da vam lepo objasne kojim putem treba da idete. Ako vas neko dovozi kolima, trebalo bi da znate da je parking na otvorenom i svako zadržavanje duže od 15 minuta plaća se 200 dinara po satu. Ako dolazite iz grada Niša ili iz nekog drugog grada autobusom do Niša, od autobuske stanice možete koristiti i gradski prevoz, liniju 34, koja svakog radnog dana cirkuliše na relaciji centar – aerodrom od 6 ujutru do 9 uveče, na svakih 20- 30 minuta. Pored Glavne autobuske stanice, gradski autobus možete hvatati i sa drugih stanica u gradu (ukucajte na Guglu linija 34 Niš i videćete red vožnje), a karta se kupuje u autobusu kod vozača i košta 60 dinara. Takodje, iz Niša do aerodroma možete doći i taksijem, koji ne bi trebalo da košta više od 500 dinara, ali vi, ipak, spremite 1000, za svaki slučaj. Iz drugih gradova Srbije mnoge turističke agencije i prevoznici organizuju prevoz putnika kombijem i najbolji način da o cenama i polascima saznate nešto više jeste putem oglasa na lokalnim televizijama ili tradicionalnom metodom raspitivanja u komšiluku.

Na aerodromu

Aerodrom u Nišu je, jednom rečju, mali, što je odlično, jer nikada neće biti prevelike gužve. Ali, i bez obzira na njegovu veličinu i manji saobraćaj u odnosu na druge, veće aerodrome, uvek se preporučuje da na aerodromu budete jedan i po, do dva sata pre leta.

Ako putujete Rajanerom do aerodroma Orio al Serio u Bergamu pored Milana, prvo što treba da uradite kad stignete na aerodrom jeste da se sa svojom putnom dokumentacijom – pasošem i odštampanom avionskom kartom uputite ka šalteru te kompanije. Vrlo je bitno da ne zaboravite da se čekirate onlajn i odštampate kartu (nije potrebno da bude u boji, važno je da se vidi bar kod) jer ako vam to, umesto vas, na aerodromu radi personal kompanije, koštaće vas mnogo, mnogo više. Naravno, možete da skinete aplikaciju Rajanera, čekirate onlajn i da se ne opterećujete oko papira.

Šalteri su na niškom aerodromu lako uočljivi i nema ih mnogo.

Ukoliko ste na nekom mnogo većem aerodromu, prvo što treba da uradite jeste da nađete ekrane, bimove ili televizore na kojima ćete se informisati o svom letu. Važno je da tražite departures ekrane (sa slikom aviona koji poleće) koji obaveštavaju o polascima, jer su tu negde i arrivals (sa slikom aviona koji sleće), koji izveštavaju o dolascima i mogu da izazovu opasnu paniku i frku, ukoliko tamo tražite svoj let jer ga sigurno nećete naći.

Na departures ekranima – ekranima sa polascima nađite airline– kompaniju kojom putujete, flight number – broj leta, time – vreme polaska, to – destinaciju do koje putujete, terminal– terminal (ukoliko ih ima više), counter ili check-in – broj šaltera na kojem se čekirate i status– stanje leta, koji može da bude cancelled – otkazan, on time – na vreme itd. Odatle odlazite na šalter na kome treba da se čekirate.

Check-in

Čekiranje znači provera ili prijava. Na šalteru za check-in će vam pregledati karte i pasoše, izmeriti kofere, u slučaju da ih imate i preuzeti ih za vas. Low cost kompanije (kompanije sa niskim cenama karata), konkretno Rajaner, omogućavaju putniku da putuje sa ručnim prtljagom do 10 kg i još jednom malom torbom – npr. ženskom i to je takozvani ručni prtljag koji ulazi u cenu karte. Ukoliko želite da ponesete veći kofer, do 20 kg, taj kofer morate platite (otprilike 60, 65 eura po povratnoj karti). Ukoliko je kofer teži od dozvoljene težine, nemojte brinuti, i dalje možete poneti sve, ali uz doplatu, koja varira od kompanije do kompanije i verovatno je sama doplata mnogo veća od cene karte. Ako imate neku pitu, kiflice ili nešto jestivo, možete to prevaditi u ručni prtljag, ako već nije pretežak ili, čak, sve to pojesti na licu mestu. Ukoliko ne želite da doplaćujete ili jedete pre polaska, bolje izmerite kofer kod kuće, čak i dva puta, pogotovu ako sumnjate da je neki član porodice, sa najboljom mogućom namerom, ubacio u kofer još nešto, da vi ne vidite. Inače, u ručni prtljag ili torbu- torbicu uvek možete da ponesete neki sendvič ili nešto za grickanje, ali ne i tečnost.

Što se tiče ljubaznosti osoblja na niškom aerodromu, ono uglavnom jeste vrlo ljubazno. Kažem uglavnom, jer, iako je ljubaznost na takvim radnim mestima, ne samo obavezna po profesionalnom kodeksu, već, zaista, prekopotrebna, jer su putnici uzbuđeni i pod stresom i jedan osmeh jeste bitan, svakako da ćete na svim aerodromima u svetu, pa, i u Nišu, naići na osoblje koje taj uslov ne može da ispuni. Ako primetite tu neljubaznost, iako znate da je to odraz neprofesionalnosti i loša slika koju aerodrom šalje u svet, nemojte se preterano tangirati niti ikome zameriti, svi mi, naravno neopravdano, dajemo sebi za pravo da nekad budemo drski na radnom mestu. Zato stavite te svoje kofere na traku tako da radnik može komotno, bez previše pomeranja, da etiketu zalepi i ne kolutajte očima. Ukoliko vas bole leđa ili imate neki drugi problem i ne možete da podignete kofer od dvadesetak kilograma, umesto da pravite scene i gunđate, bolje odmah zamolite nekog da vam pomogne i kulirajte. Kažem, nemojte nepotrebno deranžirati nervozne radnike, jer time nećete ništa postići, a nije ni kulturno da vi njima govorite šta je njihov posao.

Kad veliki kofer ode kroz traku, ne znamo tačno gde, vi se upućujete ka polascima (rekli smo, crtež aviona koji poleće na većim aerodromima, u Nišu piše jasno gde treba da idete za koji let. Uglavnom nema više od dva leta po satu, tako da ne postoji mogućnost da pogrešite).

 Check-in ili direktno gejt?

Glavni cilj čekiranja i štampanja karti onlajn do dva sata pre putovanja jeste smanjenje ljudske radne snage na aerodromima, a samim tim, i troškova kompanija. Žalosno, ali tako je. Pozitivna stvar u tome jeste mogućnost da putujemo brže i efikasnije, bez preteranog gubljenja vremena na raznim šalterima jer bi, u teoriji, sa odštampanom kartom i bez velikog prtljaga trebalo ići direktno na bezbednosnu kontrolu i odatle na gejt.

Međutim, u praksi nije baš uvek tako.

I u slučaju da imate samo ručni prtljag i odštampanu kartu, ponovo morate otići do šaltera kompanije, jer je to pravilo koje važi za sve putnike koji putuju sa pasošem zemalja koje nisu članice Evropske unije (npr. imate srpsko državljanstvo i putujete u Italiju). Isto pravilo važi i ako imate strano državljanstvo, a putujete u zemlje van Unije (npr. imate italijansko državljanstvo i dolazite u Niš), kao i u slučaju kad se iz iste ponovo vraćate u Uniju (npr. vraćate se iz Niša za Italiju). Ako imate strano državljanstvo neke od zemalja Unije, možete da putujete sa ličnom kartom, ne mora biti pasoš, ali ni tada ne možete direktno otići na gejt, već morate proći sve kontrole pre toga. Zato nemojte reskirati da vas sa nekih od narednih kontrola vraćaju na check – in i možda i izgubiti let, jer nemate neki pečat, i time nervirati i sebe i druge, nego u ovim slučajevima uvek idite i vi na šalter kompanije, kao i svi ostali putnici. Ako pored našeg državljanstva imate državljanstvo – pasoš i/ili ličnu kartu neke od zemalja Evropske unije, nije na odmet da prilikom putovanja imate dokumenta obe zemlje, jer nekad će nekom pasti na pamet da vam pored jednog pasoša traži i drugi ili drugu ličnu kartu, ako ništa drugo, iz radoznalosti, da proveri gde se vi to sve skitate i pečate kojih zemalja imate u pasošu.

 Bezbednosna kontrola

Kad smo se čekirali i rešili velikih kofera, idemo na bezbednosnu kontrolu. Jedna, a možda i dve šarmantne dame, koje stoje ispred trake kojom ručni prtljag odlazi na skener, (uglavnom jedna zagrli drugu i opušteno ćaskaju, ili sede iza šaltera), proveriće ponovo vašu kartu i pasoš, i ponovo, vrlo moguće bez osmeha. (Ukoliko ste na nekom velikom aerodromu i takvog personala nema, postoji mali aparat gde ćete skenirate bar kod sa karte. Vrlo je jednostavno, uostalom, videćete kako to radi neko ispred vas).

Zatim prolazimo kroz bezbednosnu kontrolu. Dame moraju skinuti sav nakit, marame, jakne i obuću sa debljom štiklom, platformom ili duboke čizme. Sandale, patike i cipele sa tanjim đonom, uglavnom se ne skidaju, osim ako vam to baš ne traže. Gospoda bi trebalo da skine sakoe, jakne, kaiševe i sve metalne stvari. Ako nosite tablet, fotoaparat, laptop ili neki drugi električni uređaj, morate ga pokazati i staviti u posebnu kutiju. Ženska torba takođe ide u posebnu kutiju. Stavite kozmetiku u neku torbicu, po mogućstvu providnu, negde pri vrhu, jer su kontrole u Nišu velike, (pa, skoro kao ni na jednom drugom aerodromu) tako da i nju, takođe, morate izvaditi iz prtljaga i skenirati ili samo pokazati na uvid. Nikako ne nosite tečnost, ni kreme u pakovanjima većim od 100ml. Ukoliko imate istrošenu pastu za zube u originalnom pakovanju od 200 ml, biće Vam oduzeta, zato nemojte reskirati sa skupim parfemima u velikim ambalažama, dezedoransima, uljima za kosu i sl. Kartu i pasoš nosite sa sobom i prođite kroz skener. Ako ste zaboravili da skinete neki metalni predmet, uključiće se alarm, tako da se morate vratiti i ponovo proći kroz skener ili možda biti podvrgnuti dodatnoj kontroli.

 Posle trake pasoška kontrola

Potrudite se da ne ,,zaustavite saobraćaj” i ne napravite haos dok čekate da vam stvari prođu kroz traku. Pokupite vaše stvari bez guranja i budite pažljivi prema tuđim. Ako treba da se obučete ili obujete, iza trake, a pre pasoške kontrole, postoje dva pomoćna stola. Najbolje je da se tu sklonite i spremite na miru. Ako ste morali da otvarate kofer, pa ste negde zaturili kartu i sad je ne možete naći, nemojte paničiti, tu je karta. Stavili ste je na sigurno mesto. Samo polako.

Na dva metra od trake nalazi se pasoška kontrola. Možda vas sačekaju i pitanja; ,,Gde putujete, zašto i koliko dugo ostajete?” (praksa koja je možda prema novoj politici o pravima putnika, suvišna). Baš u Italiji je moguće da vas pitaju i koliko para nosite, što ponovo nije u redu, jer niste u obavezi da prijavljujete sume manje od deset hiljada evra, a ne verujem ni da ste baš toliko ludi da nosite toliki keš sa vama, pa sve i da ga imate. Vlasti, naravno, imaju prava da vam kofer otvore i da vas pretresu, što bi se reklo i ,,do gole kože”, ali pitanja ove vrste su stvarno previše direktna i nekorektna prema putnicima. Ako ste, pak, dosta putovali i imate mnogo pečata u pasošu, možda vam carinici daju i neki simpatični komentar, a možda i ne. Ali ne zaboravite, ,,Doviđenja i srećan put” nisu obavezni! U pasoš će vam staviti pečat. Nemojte se smejati zbog pečata jer ako iz jedne zemlje Evropske unije putujete u drugu, nećete imati fizički dokaz u pasošu da ste u drugoj zemlji boravili (imaćete samo pečat zemlje ulaska u EU), osim ako se iz te druge zemlje ne budete vraćali u našu zemlju (pečat zemlje izlaska iz EU). Ako idete u Milano, pečat će vam biti stavljen u Nišu, jer izlazite iz naše zemlje, i u Milanu, jer ulazite u zemlju Evropske unije. Ako iz Milana idete u Barselonu, neće vam staviti pečat jer ste u Evropskoj zajednici, nema kontrole, osim ako se za Srbiju ne vraćate direktnim letom iz Barselone. Tek tada ćete u pasošu, kad budete izlazili iz Španiji, dobiti pečat te zemlje. Ako se iz Barselone vratite u Milano, nećete imati pečat koji pokazuje da ste u Barseloni boravili. Ako ste našeg porekla, živite u stranoj zemlji i imate dokumentaciju te zemlje (boravak ili nacionalnost) možete i to pokazati i time ćete, ako Vam nije do ćaske, jednostavno izbeći dotatna pitanja.

 Zanimljivost sa aerodroma u Nišu

Jedna zanimljivost vezana za niški aerodrom, jeste da, ukoliko želite da kupite flašicu vode na free shop-u, morate se odlučiti da li vodu želite piti na aerodromu ili u avionu. Ukoliko vodu pijete u avionu, ona će biti propisno upakovana u providnu plastičnu kesu. To znači da ukoliko ste žedni u tom trenutku i mislite da ćete kasnije, u avionu, ponovo ožedneti, morate kupiti dve vode, koja nije jeftina i švajcarske je marke i kvaliteta. Takva politika je logična, naravno, jer štiti prava kompanije koja vodu prodaje na aerodromu, kao i prava druge kompanije da u avionu prodaje svoju vodu i ostvari dodatnu on board zaradu. Generalno, ova praksa je neobična, ali svako brine o svom biznisu, tako da nema ljutiš, samo nemojte preterivati sa hranom pre puta da ne biste morali da se dodatno stavljate na trošak. (Prava je šteta što na našim aerodromima prodajemo tuđe, a ne naše brendove vode, ali, biznis je biznis).

 Kulturo, kulturo!

Kad dođe vreme za ukrcavanje – boarding, retko se prvo pozivaju putnici sa decom, posebnim potrebama ili stariji, što je zaista veliki propust i sramota, i ne samo aerodroma. Zato mi, kao pristojni putnici, uvek možemo da pogledamo oko sebe i budemo ljubazni prema drugima.

Po pravilu prvo ulaze putnici sa prioritetom. Naš mentalitet je takav kakav jeste, pa se vrlo često ulazi bez reda, a ovi, kao malo kulturniji, stranci nas gledaju, čude se, ali vrlo brzo uče i odmah primenjuju isti “briga me” sistem. To se ne događa u drugim zemljama ali i stajanje u red je odraz lične kulture i odgovornosti svakog putnika.

Pre ulaska u avion

Na većim aerodromima postoji mogućnost da sa gejta iz hodnik ulazite pravo u avion ili da vas ispred gejta čeka autobus koji vas vozi do aviona, u slučaju da je isti udaljeniji. Poslednjih godina Rajaner je dosta poboljšao uslove putovanja jer se nekad išlo i po petnaestak, dvadesetak minuta po pisti sa koferima, po kiši i snegu. U Nišu to nije problem jer je sve tu i nikakav autobus nije potreban.

I dalje nosite vaš ručni prtljag sa Vama do izlaska iz tunela, gde čekaju fini pomoćni radnici koji će preuzeti sve prtljage, tako da vi sada ne morate da podižete kofer i stavljate na pomoćna kolica. Kad na drugim aerodromima iz tunela idete pravo u avion, kofer ćete ostaviti ispred samog ulaska u avion, a ako do aviona stižete autobusom, onda ispred stepenica za ulazak. Pošto je Rajaner promenio politiku ručnih prtljaga, samo putnici sa prioritetom, koji se dodatno naplaćuje 6 evra po letu, mogu uneti ručni prtljag u avion. Ako se do aviona dolazi autobusom prioritet garantuje i mesto za sedenje. Ostali putnici uglavnom stoje, što i nije neka strašna stvar, jer su relacije kratke i te vožnje traju samo par minuta. Ako ne žurite na drugi avion, imate vremena da sačekate kofer, taj dodatak ne morate plaćati. Ako želite da prvi uđete u avion, da se ne gurate i da unesete ručni prtljag sa sobom, prioritet možete kupiti prilikom kupovine karte ili kasnije, kao dodatnu uslugu na već kupljenu kartu i do 2 sata pre leta.

Najzad ukrcavanje!

Moguće je da će vam na samom ulayu u avion  još jednom zatražiti pasoš i kratu (i to bi bila peta provera), a kad uđete u avion, onda je to to.

Srećan put i uživajte u daljem putovanju!