KAŠKAIŠ

Kaškaiš (Cascais) je primorsko mesto sa trideset hiljada stanovnika, udaljeno samo dvadeset pet kilometara od Lisabona. Zahvaljujući neodoljivom starom gradu, vrtu muzeja sa bogatom kulturnom ponudom i velikim brojem turističkih atrakcija i istorijskih spomenika, prelepim plažama za uživanje i porodični odmor ili divljim plažama za surf, prijatnim maršrutama za šetnju i planinarenje, ‘portugalski Sen Trope’ je, uprkos famoznoj dekadenciji, decenijama veoma popularno mondensko mesto u čijem se boemskom ambijentu sve se veći broj turista iz celog sveta opredeljuje da provede svoje odmore.

GRADSKE PLAŽE

Sve izvanredne plaže nalaze se u samom centru grada, vrlo su čiste i nema prevelikih gužvi. Uglavnom su porodične i, naravno, besplatne. Iako je Atlantski okean prilično hladan i kupaju sa samo najhrabriji, plaže su idealne za nas, kukavice, koji se u vodi samo povremeno rashlađujemo dok hranimo telo vitaminom D i za decu. Navikli smo da su gradske plaže skoro u istoj ravni sa šetalištem i ulicom, međutim, u Kaškaišu se do šetališta spušta stepenicama sa glavne ulice, a zatim se sa šetališta stepenicama dalje spušta do plaže. Restorani i kafići na plaži, kojih ima u izobilju i za koje se, takođe, morate stepenicama penjati ili spuštati, nalaze se negde u sredini, pa nam je time omogućen pogled na more sa drugog ili trećeg sprata.

ZA KIČMU

U Kaškaišu su za gradske plaže karakteristične ogromne isklesane stene poput tribina, koje, u prvi mah, izgledaju čudno budući da nisu prirodna udubljenja koja se mogu videti na nekim grčkim ostrvima, već ručni rad u kamenu. Ipak, prava su stvar za one koje ne vole da leže na pesku, a vole da uživaju u pogledu sa visine. Dobre su i za kičmu, jer se ne lomite u pesku. Na nekim mestima se može kupati u bazenima u samom moru u kojima uvek ima puno dece, što znači da je bezbedno.

NOĆNI PIKNIK

Voda na gradskim plažama je prilično mirna i skoro bez talasa, pa se vikendom cele porodice sa decom skupljaju i druže, čak i noću. Iako za naš mentalitet i naše pojmove čuvanja dece nije uvek prihvatljivo da deca jurcaju po delimično osvetljenim plažama dok se roditelji super provode na noćnom pikniku, moram priznati da je atmosfera fantastična i da je ne treba propustiti.

NA PUTU DO RAJA

Plaže van grada su divlje i sa ogromnim talasima zbog čega su za profesionalne surfere pravi raj. Iz grada se pešice može stići do četiri prelepe plaže sa sitnim peskom zlatne boje, među kojima se izdvaja Ginšu (Guincho), udaljena osam kilometara od centra. Sve plaže pripadaju Nacionalnom parku Sintra, pa su one izuzetne upravo zbog svoje netaknute prirodne lepote. Ukoliko želite da posetite ovu plažu i uživate u okeanu, možete iznajmiti bicikle i malo se rekreirati. Biciklistička staza je pogodna za sve uzraste, ne zahteva nikakav fizički napor, a usput se mogu praviti pauze i uživati u komplementarnim aktivnostima poput ćaskanja sa tetkama na tezgama sa ručnim radovima i tipičnim portugalskim proizvodima ili razgledanja usputnih svetionika, tvrđava i prirode. Najbitnije od svega jeste da se morate zaštiti od sunca jer hlada nema.

VRATA PAKLA

Na dva kilometra od grada, prijatnom šetnjom pored mora, dolazi se do erozirale litice od koje je nastala pećina, poznata pod nazivom Boca do Inferno (u slobodnijem prevodu ‘Vrata pakla’). Potopljena pećina može se videti za vreme oseke i vrlo je popularna turistička atrakcija.

CENTAR

U luci, u samom centru Kaškaiša, nalazi se kompleks luksuznih restorana i kafića pripremljenih za bogate turiste koji su tu usidrili svoje jahte.

Tu je i Glavni trg sa spomenicima, Opština u kojoj se nalazi Gradski muzej za sve one koji su zainteresovani da saznaju nešto više o istoriji i nekadašnjem izgledu grada.

Trg i ceo grad ulepšani su interesantnim crno-belim parterom u prepoznatljivom i jedinstvenom portugalskom stilu, a nasuprot modernim hotelima i zgradama može se uočiti  prelepa gospodska kuća iz 20. veka, koja je za razliku od drugih starih i napuštenih kuća i zamkova na šetalištu, renovirana i pretvorena u zgradu neke državne institucije.

STRANCI

Od trga vode male, tesne uličice, pune prodavnica koje mame turiste da kupuju portugalska vina, tradicionalne slatkiše i suvenire. Dok šetate od jednog do drugog trga u starom delu grada, naići ćete na vrlo originalne, malecne kafiće i restorane sa najrazličitijim vrstama hrane i mnogo stranaca koji uživaju u ambijentu. Ima dosta Engleza, ali normalne vrste, onih koji su obučeni i pristojni i koji se ne skidaju i ne prave gluposti posle dve čaše nekog alkohola. Iako naših ljudi ima vrlo, vrlo malo, lako ćete ih prepoznati. Naše žene se po lepoti i stilu mogu uočiti jer su doterane i šarmantne, kokete i kad piju jutarnju kafu u kafiću na plaži. Drugi način prepoznavanja naših ljudi jeste engleski jezik: što ga gore pričamo, glasnije ga pričamo.

U TVRĐAVI

Luka se nalazi u senci nedavno potpuno renovirane tvrđave iz XVI veka koja je pretvorena u ekskluzivni hotel u čijim se vrtovima i predvorju nalazi Gradski muzej savremene umetnosti (Museu de Arte Urbana e Contemporânea de Cascais), jedan od retkih multidisciplinarnih muzeja u svetu koji u pokretu globalne savremene urbane umetnosti promovišu direktni kontakt publike i vizuelnih, kako portugalskih, tako i stranih umetnika.

GRAD MUZEJA

Ulaz u tvrđavu je besplatan, a iz tvrđave se dalje ulazi u Grad muzeja (Bairro dos Museus) sa čak dvadeset kulturno-istorijskih znamenitosti. 

DVA BOGATAŠA I MUZEJ

Muzej grofova iz Gimaraiša (Museu dos Condes de Castro Guimarães) smešten je u nekadašnjem tornju Svetog Sebastijana (Torre de S. Sebastião) žute boje, koji je početkom dvadesetog veka u lažnom gotičkom stilu izgradio irski prodavca duvana. On je na posedu Svete Marte napravio kompleks građevina koji, pored pomenutog tornja, čine i Kuća Svete Marije (Casa de Santa Maria) i Svetionik Svete Marte (Farol de Santa Marta), takođe muzeji.

Posle smrti ovog bogataša, toranj je pripao drugom bogatašu, ovog puta portugalskog porekla, zahvaljujući kome je postao muzej i nosi njegovo ime. U muzeju se nalaze umetnička dela, nameštaj, stari nakit, oružje i posuđe od porcelana iz ličnih kolekcija obojice vlasnika i galantne gospode. Najznačajniji eksponat muzeja jeste manuskript iz XVI veka u kome se može videti jedna od najstarijih slika Lisabona. Ulaz se plaća, ali sasvim je dovoljno posetiti samo prelepi klauster u špansko-arapskom stilu, bez ulaska u muzej.

NIŠTA BEZ BRATA

Kuća Svete Marije je značajno delo arhitekte Raula Lina. Arhitekta je unutrašnjost kuće ukrasio dekorativnim pločicama religioznih motiva iz XVII veka, koje je njegov brat nabavio iz neke stare kapele na jugu zemlje, dok je plafon od drveta u sali za ručavanje oslikan uljanim bojama. Upravo zbog ovih karakteristika, a pre svega zbog pločica, kuća se smatra amblematskim delom (iako nije ništa posebno) i stilski pripada portugalskom baroku. U kući-muzeju redovno se održavaju konferencije, radionice i izložbe. Svetionik se, takođe, može posetiti, kao i muzej koji se nalazi u njemu i u kome se mogu videti slike i novinski članci o izgradnji i njegovom prvobitnom izgledu. Ulaz u sva tri muzeja se plaća, pa iako je cena simbolična, ne treba gubiti vreme jer su fasade i priroda koje okružuju ove objekte mnogo živopisnije i lepše od samih enterijera.

PLOČICE I CVETIĆI

Park maršala Karmona ili Gandarinje (Parque Marechal Carmona ou da Gandarinha) čine dva velika vrta. Pored muzeja, u sklopu gornjeg vrta nalazi se Kapela Svetog Sebastijana (Ermida de S. Sebastião), specifična građevina iz XVI veka, živopisne fasade i neozaobilaznih portugalskih plavih pločica sa cvetnim motivima koje ne prate nikakav stil ni red.

ĆAKNUTI GROF

Drugi vrt pripadao je grofu od Gandarinje koji je napravio romantični park, ujedinio oba vrta u jedinstvenu celinu, a onda je, pored svoje, ne tako male, imovine, opštini poklonio i park da građani u letnjem periodu uživaju u prijatnoj šetnji, u svežini i hladu. Grof mora da je bio ćaknut. Ni dan-danas nije otkriveno zašto je bio toliki čovek, a ne srebroljubac, kao svi normalni ljudi. Park je fantastično mesto za decu jer je neka vrsta zoološkog vrta sa domaćim životinjama koje slobodno šetaju po ogromnoj zelenoj zoni ili sede u krilo ili na glavi nekoj od figura slavnih ličnosti iz istorije i mitologije. Ima puno malih jezera, šetalište i jedan kafić sa velikom terasom  u hladu za ozbiljne ljubitelje prirode, zonu za piknik i sportske terene.

BAŠ UMETNIČKI

Kulturni centar (Centro cultural de Cascais), pored koncertne sale i sala za konferencije,  nudi svoj prostor stalnim kolekcijama i gostujućim izložbama slika i fotografija. Zgrada je nekad bila manastir, a zatim prva visoka škola filozofije. U današnjem eksterijeru i enterijeru zgrade ne mogu se naslutiti njene nekadašnje funkcije budući da moderna fasada veselih boja odaje utisak svežine i kreativnosti, a dinamičnosti muzeja doprinosi i muzika iz kafića u samom patiju.

Ulaz nije slobodan ali, ako volite umetnost i želite da vidite savremene portugalske slikare, vredi platiti pet evra. Na prvom spratu su uglavnom izložbe skulptura portugalskih, ali i stranih, umetnika. Stalnu postavku čini kolekcija od sto umetničkih slika pozajmljenih od Fondacije D. Luiša I (Fondacão D. Luís) koja je nastala isključivo donacijama umetničkih dela umetnika koji su ovaj grad posetili i u njemu izlagali. Ovom fantastičnom idejom nesebičnog gesta poklanjanja slika gradu u kome izlažu, umetnici su sebi umetnički odradili marketing za sva vremena i što je još lepše i bitnije, stvorili su novi kulturni centar i pravo kulturno bogatstvo grada.

I PAULA I PRICKER

Paula Rego je savremena portugalska slikarka i ilustratorka, možda jedina koja je dostigla popularnost u inostranstvu. U 84. godini života, jedna je od četiri najstarija živa slikara u Engleskoj, gde živi i, i dalje, stvara. Svoju umetničku karijeru počinje pedesetih godina prošlog veka kao student primenjenih umetnosti u Londonu, kada se u umetničkom izrazu opredeljuje za mešanje različitih tehnika slikanja i kolaža u neformalnom ili stilu novog dadaizma. Iako njene slike obiluju infantilnim elementima, likovima iz dečijih knjiga i crtanih filmova, Paula kroz svoja dela maestralno provlači polemična pitanja o realnoj svakodnevnici društva, ističe i kritikuje inferiorni položaj žene, mušku svirepost i malicioznu prirodu ljudi.

Njen stil je prepoznatljiv, vrlo figurativan i ilustrativan sa puno detalja. Često slika životinje u realnim ljudskim situacijama i ulogama. Na njenim prvim slikama mogu se uočiti i motivi iz slovenske mitologije, za koju se posebno interesovala i koju je sa pažnjom izučavala. Njeni radovi nalaze se u najznačajnijim galerijama u Londonu i Njujorku, a 2009. u Kaškaišu je otvoren muzej posvećen, pre svega, njenom, ali i stvaralaštvu njenog pokojnog supruga, takođe slikara, Viktora Vilinga. Za ovaj arhitektonski projekat Eduardo Souto de Moura, dobio je 2011. Prickerovu nagradu, najvredniju svetsku nagradu za arhitekturu.

PASSION

Pomorski  muzej (Museu do Mar Rei D.Carlos) može biti interesantan ako želite da saznate nešto više o flori i fauni Atlantskog okean na portugalskoj obali, ako želite da vidite makete i minijature brodova i fotografije značajnih imena portugalske flote, kao i modernije fotografije iz svakodnevnog života ribara na moru. Pored Kuće Duarta Pinta Koelja (Casa Duarte Pinto Coelho), pretvorene u muzej antikviteta i primenjene umetnosti, možete posetiti i Muzej motora (Motor Passion Museum), kultno mesto za ljubitelje klasičnih automobila i minijatura.

COOL ENERGY

U Kaškaišu se već šesnaest godina za redom održava džez festival EDP COOL JAZZ na čiji poziv se odazivaju najveća svetska imena džez, soul i pop muzike. Održava se u julu u prijatnom ambijentu Parka maršala Karmone i ako volite muzičke festivale, nećete pogrešiti ako se opredelite da posetite ne samo ovaj, već bilo koji drugi festival u Portugalu, jer njihovi socijalisti na vlasti ne štede na kvalitetu u kulturi i zbog toga su u organizaciji festivala, kvalitetu muzičara, koncerata i cenama karata, verujte, trenutno bez konkurencije u Evropi.

PIRI-PIRI, RODIZIO ILI PUŽIĆI

Piletina na žaru sa neizbežnom kriškom limuna, piri-piri sosom i pomfritom je najjeftinija opcija za ručak ili večeru i košta od šest do osam evra. 

Rodizio (Rodízio) je, pre svega, brazilski specijalitet, ali je u restoranima Kaškaiša vrlo popularan, kako od mesa tako i od morskih plodova. Rodizio je najsličniji ‘velikom leskovačkom vozu’ (ako već niste, probajte prvo specijalitete naše zemlje), sa razlikom u vrsti mesa i načinu na koji se služe. Rodizio ne služe konobari već oni koji ga spremaju. Oni na pet-deset minuta za sto donose veliki ražnjić sa različitom vrstom mesa koje delju ili vrlo tanko seku, samo za degustaciju. Uglavnom se služi dvanaest vrsta mesa – od piletine do teletine ili jagnjetine, posle čega možete ponoviti vrstu mesa koju želite. Za desert se najčešće služi ananas na žaru koji bi, kao naša rakijica, trebalo da ublaži varenje te lake hrane. Ovakva večera može koštati 25-30 evra po osobi, uključujući vino i kafu. Rodizio sa morskim plodovima je dosta skuplji (od 40 do 150 evra po osobi u zavisnosti od restorana i doba godine), ali je zato i mnogo ukusnija, egzotičnija i privlačnija varijanta, pogotovo za večeru pored okeana.

Mnogo je restorana i kafića i mnogo različitih kuhinja tako da se može naći kvalitetna hrana za svačiji ukus i džep uz koju uvek možete degustirati izvandredno portugalsko vino.

Ako niste previše skrupulozni, probajte puževe, jeftini su i specijalitet samo u ovom delu Portugala.

SPREMNI

Godišnji odmor u Kaškaišu je prilika da se upozna jedna lepa zemlja koja nam i nije tako bliska. Budući da je glavni grad na samo dvadeset minuta vozom, odmaranje na plaži može se začas pretvoriti u aktivno turističko razgledanje Lisabona ili drugih prelepih gradova u okolini. Treba samo naći jeftine letove iz Niša do prve zemlje iz koje ima direktnih letova za Porto ili Lisabon (a ima iz svih), finansijski se pripremiti možda malo bolje nego za odmor u Grčkoj i spremni ste za put u Portugal.

Milano

Milano, glavni grad Lombardije, jedne od 20 administrativno nezavisnih pokrajina, sa milion i po stanovnika, posle Rima, najveći je i najvažniji grad Italije. Ovaj fantastični grad, jedan od vodećih finansijskih, trgovačkih i industrijskih centara, ne samo u Italiji, već i u Evropi i svetu, značajan je i za nauku, kulturu i turizam, a može se pohvaliti i najprestižnijim školama i fakultetima. Prva asocijacija na Milano jesu, svakako, moda i dizajn, pa ljudi iz celog sveta ovaj grad posećuju zbog sajmova, modnih revija, ali i zbog koncerata italijanskih i svetskih imena, fudbalskih utakmica, kao i velikog broja muzeja i galerija u kojima blistaju najvrednije i najpoznatije umetničke kolekcije.

Autobusom do Milana

Milano je od aerodroma u Bergamu udaljen nekih pedesetak-šezdesetak kilometara i do grada možete stići autobusom, vozom, autom ili taksijem. Autobuske kompanije Terravision, Orio Shuttle i Autostradale prevoze putnike od aerodroma do Glavne železničke stanice u Milanu (Stazione Centrale) po ceni od 5 evra u jednom i 9 evra u oba pravca. Autobusi su parkirani odmah ispred aerodroma i karte možete kupiti na aerodromu, u autobusu ili online.

Karte na aerodromu kupuju se na šalterima pomenutih kompanija na sredini hodnika. Vreme povratka na povratnoj karti nije obeleženo i nije potrebna nikakva rezervacija. Teravizion uz kartu daje i malu, korisnu mapu grada i taj detalj treba iskoristiti jer mape grada nisu nimalo jeftine na kioscima.

Prvi autobus kompanije Teravizion kreće iz Bergama za Milano u 4.05 ujutru, a zadnji u 00.45, dok je prvi jutarnji iz Milana za Bergamo u 3.10, a zadnji u 00.00. Sa kompanijom Teravizion deca do 4 godine ne plaćaju kartu. Prtljag je, takođe, besplatan.

Orijo Šatl ima skoro isti red vožnje, ali su njihove linije oko praznika, kada se i najčešće putuje, značajno redukovane. Deca do 2 godine putuju besplatno, a karte su jeftinije ukoliko rezervišete online.

Treća kompanije Autostradale kreće za Milano u 7.15,  u 7.45, a zatim cirkuliše na svakih petnaestak-dvadesetak minuta, dok prvi jutarnji iz Milana kreće u 2.45, a drugi u 3.45.

Povratni letovi za Niš iz Bergama su uglavnom u pristojno vreme, ali pri povratku uvek računajte dva sata pre leta na aerodromu i sat vremena vožnje autobusom iz Milana. Autobusi svih kompanija idu na svakih dvadesetak minuta i uglavnom uvek ima dovoljno mesta.

Druge varijante do Milana

Ako se odlučite da pre Milana posetite Bergamo, autobusom broj 1 sa aerodroma stižete do Glavne železničke i Autobuske stanice u Bergamu, odatle možete hvatiti voz ili autobus za bilo koji pravac. Cena karte za direktni voz je pet i po evra i vozovi idu na svakih dvadeset minuta.

Kad radnici ne štrajkuju, italijanska železnica izuzetno dobro funkcioniše, stoga vam, ako putujete do Milana ili do nekog obližnjeg mesta, auto realno nije potreban.

Ako se ipak odlučite za rent a car, auto možete iznajmiti već na aerodromu ili online. Vrlo je jednostavno i jeftino. (Pristojan auto može se naći i za manje od 10 evra dnevno.) Do Milana se stiže autoputem A4 i plaća se putarina od 3.80 evra. Ukoliko ne poznajete grad ili inače ne vozite po velikim gradovima, traba imati na umu da italijanski saobraćaj nije za turiste, a i parking je skup.

Ukoliko je vaša jedina opcija taksi, vožnja od aerodroma u Bergamu do železničke u Milanu koštaće oko 100 evra.

Smeštaj

Što se tiče smeštaja, u gradu se može naći ponešto za svaki džep. Izbor je veliki i, u zavisnosti od sezone, cene hotela, pansiona, B&B-a, Airbnb-ja kreću se od 45-50 evra, dok je u ekskluzivnim hotelima nešto malo skuplje, u proseku oko 500-600 evra po noćenju. Ako rezervišete preko pomenutih popularnih sajtova, obavezno obratite pažnju na lokaciju hotela, stana, kuća ili soba da kasnije ne biste kukali zbog velike udaljenosti, noćnog prevoza ili lošeg interneta.

Ako nemate problema sa korišćenjem gradskog prevoza, jeftinije opcije dalje od strogog centra grada (do 25 minuta vožnje tramvajem ili autobusom) uvek mogu da dođu u obzir.

Ipak, u zavisnosti od toga s kim putujete, vodite računa u kom delu grada odsedate. Na periferiji ima dosta imigranata i vidno siromašnijeg milanskog stanovništva pa se, zbog manje čistoće i estetske napuštenosti ulica i zgrada, lako može steći negativni utisak, iako ovi delovi grada nisu opasni i nema nasilja.

Privremeni komšiluk

Kao što sam napomenula, prvi susret sa milanskom periferijom nije uvek sjajan i neće vas oduševiti, pogotovu ako siđete na zadnju stanicu tramvaja broj 3. Ambijent na periferiji je u početku vrlo čudan i podseća na ambijent iz siromašnih naselja u Napulju i Rimu koji se mogu videti u filmovima sa Sofijom Loren i Marčelom Mastrojanijem. Periferna naselja u Milanu su rezidencijalni delovi grada bez ikakvog sadržaja, u koje opština ne ulaže i u kojima žive ljudi skromnijih primanja i oni koji su u gumenim čamcima došli do Italije da bi sebi obezbedili bolji život.




Vrlo je lako uporediti milanski komšiluk na periferiji sa komšilukom u našim manjim gradovima ili selima. Atmosfera je preopuštena, pogotovo leti kada svi polugoli beže od vrućine na ulicu i sede, pričaju i šale se sa drugima. Dok piri vetrić i lete kese, oni piju ispred zgrade, jedu sladoled u nekoj poslastičari, peku paprike, čuvaju svoju i komšijsku decu. Prizor je daleko manje interesantan od naše ideje o elegantnim italijanskim naseljima i gotovo da je dobar materijal za Kusturicu. Budući da se međusobno uglavnom poznaju, ljudi radoznalo i ne uvek sa velikim oduševljenem gledaju one koji tu ne pripadaju – turiste, ali nisi nasilni i nikog ne diraju.

Treba biti otvorenog uma i bez predrasuda dakle, ali uvek sa dozom rezerve. Ako se nekad zadesite na periferiji velikih italijanskih gradova, ili konkretno Milana, prvi utisak jeste bukvalno zastrašujući i vrlo neprijatan, ali ukoliko provedete par dana na istoj adresi, shvatićete da je sve pod kontrolom. Svi komšiluci su isti, i kod nas i u Milanu, i na periferiji i u centru. Na kraju krajeva, svako ide svojim putem, ne treba preterano obraćati pažnju.

Metro

Ako je vaš hotel ili smeštaj u centru i imate puno kofera, uvek je bolje da sa železničke ili autobuske stanice uzmete taksi. Po centru vožnja taksijem ne bi trebalo da košta više od 15 evra, a cene taksija su generalno, manje-više, kao u Beogradu.

Ako se odlučite da koristite metro, velika bela jabuka na trgu Duca D’Aosta, ispred glavnog ulaza železničke stanice može da posluži kao orijentir. Karta košta 1.50 evro i važi devedeset minuta od ukucavanja i za sve vrste gradskog prevoza. (Ako presedate ili dalje morate ići tramvajem, za vožnju kraću od 90 minuta ne morate kupovati novu kartu.) Karte se ne kupuju u prevoznom sredstvu.

Operateri

Kad kartu za metro kupujete na aparatu u metrou na železničkoj stanici, obavezno obratite pažnju na dešavanja oko sebe.

Na aparatima uvek ima dosta gužve i grupa uličnih operatera čiji je lider žena, reklo bi se rumunsko-romskog porekla, tu situaciju vešto koristi da opkoli turiste, šatro im pomogne da kupe kartu i opelješi ih do gole kože.

Ako ste laka meta, možda ste baš vi njihov izvor zarade. Iako na aparatima uvek neki jadni Amerikanac ili Japanac stoji i upozorava ljude da je bio žrtva krađe, policija i ne reaguje nešto preterano na njih, niti ih juri. Stoga, nikako ne dozvolite da vam neko od njih kupuju kartu.

Ako baš ne razumete ni jedan jezik na aparatu, pritisnite start i taster na kome piše 1,50 evro. To je vaša karta za jednu vožnju.

Neka vas masovno džeparenje ne uplaši, ta grupa aktivna je samo na ovoj lokaciji. Ipak, uvek vodite računa i pripazite na novčanike i torbe u metrou.

Karte za gradski

Ako ste smešteni negde u užem centru grada i volite da pešačite, možda vam prevoz i ne bude potreban. Ukoliko morate ili želite da koristite prevoz, u Milanu su vam na raspolaganju metro, tramvaj i autobus koji su vrlo česti, a karte se kupuju na trafikama ili automatima u metrou. Na pomenutom trgu, karte možete kupiti na svim belim trafikama sa osvežavajućim napicima i izbeći susret sa džeparošima.

Najpogodniji je tzv. biljeto đornalijero (Biglietto giornaliero) – dnevna karta sa neograničenim brojem vožnji, koja košta 4.50 evra ili biljeto biđornalijero (Biglietto bigiornaliero) – dvodnevna karta od 8,25 evra.  Izbegavajte da kupujete karte u metrou, ne samo zbog mogućih neprijatnosti sa džeparošima, već zato što je izbor veći i neke karte se kupuju po zonama, dužini vožnje, broju vožnji  i tako dalje, što, ukoliko ne znate jezik i njihov sistem gradskog prevoza, može da bude zbunjujuće.

Metro možete koristiti od 5.40 ujutru do 00.30, tramvaj od 4 – 4.30 do 2 – 2.40 u zavisnosti od linije, a autobuse i filobuse od 5.30 – 6 do 1.30 – 1.45. Noću je ipak bolje koristiti taksi.

Glupa odluka

Ako koristite prevoz (a u nekom trenutku, sigurno hoćete jer je Milano ogroman), vrlo je bitno da kartu kupite pre ulaska u prevoz i čekirate na aparatima u prevozu. Dovoljno je da kartu jednom nemate ili da je imate, ali da svojevoljno odlučite da je ne čekirate i da, po Marfijevom zakonu, naiđe kontrola.

Ako nemate nekog da vam održi kraći kurs o tome kako se mesec dana voziti u italijanskom gradskom prevozu bez i jedne jedine plaćene karte (znanje koje se stiče pažljivim studiranjem i analizom kontrolora) ili nemate mangupske fazone da nadmudrite Italijane, koji su sami po sebi hohštapleri visokog stila, ili bežite čim vidite kontrolu ili kartu kupite i overite je i ne blamirajte se i ne plaćajte kazne, kao ja. Da.

Umesto da hvatam maglu, iako sam tek kad su bili na metar od mene ukapirala ko su zapravo ti zgodni frajeri, ja donesem ishitrenu i glupu odluku da prihvatim odgovornost za svoje postupke i suočim se sa njima. Moj pokušaj da budem pametna ili i da se pravim glupa i gluvonema nije upalio. Srećom, moj bezobrazluk nije proradio i nisam se inatila predstavnicima javnog reda koji su samo uporno želeli da naplate kaznu. Odbila sam mogućnost da sa njima odem do policije i odložim plaćanje kazne koja bi kasnije stigla na kućnu adresu. Budući da je tih dana u Italiji i svim zemljama EU stupio na snagu zakon o naknadnom plaćenju kazni kojim se zabranjivao izlazak iz zemlje dugovanja do trenutka poništenja duga, to je bilo najbolje što sam u tom trenutku uradila jer bi, da je do toga došla, tek onda izbio pravi cirkus. Teškog srca oprostila sam se od markiranih sandala na rasprodaji. Tako da…, kupite i čekirajte karte. To vam je moj savet.

Dnevnu ili dvodnevnu  kartu sa više vožnji čekirate samo prvi put, osim u metrou.

Ukoliko putujete u sopstvenom režiji, navedene tehničke stvari i sitnice i neprijatnosti iz ličnog iskustva potrebno je znati da biste izbegli nerviranje i više uživali u putovanju. Milano je izuzetan grad i  sigurno će vas oduševiti.