Znamenitosti Milana

Najlepše znamenitosti grada Milana možete videti dok šetate i uglavnom su gratis ili jeftine. Ukoliko niste pasivni turista, želite da saznate nešto više o kulturi i umetnosti, (iako Milano prati fama industrijskog grada, sa ne tako bogatom kulturnom istorijom u poređenju sa drugim italijanskim gradovima, što nikako ne može biti tačno), u Milanu ima toliko toga što treba videti i doživeti, nešto, naravno, uz malu doplatu, da će vam, ma koliko god da u gradu često boravite, uvek ostati još neka galerija ili muzej koje treba posetiti.

Duomo

Razgledanje grada najbolje je započeti jednom od najvećih i najlepših gotičkih katedrala u Italiji i svetu, a to je Duomo, katedrala koja se nalazi na Trgu Duomo (Piazza del Duomo), koji je dobio ime po njoj. Gradnja katedrale počela je u XIV veku u čast teritorijalne ekspanzije porodice Viskonti, (porodica koja je vekovima vladala Milanom i koju je smenio Frančesko Sforca, koji, takođe, Italijanima ostavlja bitne znamenitosti u amanet), od belog je mermera i veoma specifične boje, sa karakterističnim stubovima, ukrašenim statuama i ornamentima, a unutar katedrale nalazi se statua Svetog Bartolomea, zaštitnika grada Milana. Za ulazak u krstionicu i riznicu morate kupiti kartu, što vam lično ne savetujem, osim ako niste baš specijalno zainteresovani za temu, ali ono što je svakako preporučljivo jeste terasa katedrale sa koje možete uživati u fantastičnim pogledima, posebno ako ste ljubitelj arhitekture i umetnosti generalno. Red za ulazak je uglavnom veliki, nekad skoro i do Torina (Ulice Torino, ne grada) i ukoliko želite da se popnete liftom, cena je trinaest evra, a možete se popeti i pešice, stepenicama, po ceni od osam evra.

Piazza del Duomo

Već tu na samom trgu, pažnju će vam privući palate sa nezaobilaznim italijanskim lukovima (Palazzi dei portici – Settentrionali e Meridionali), spomenik kralja Vitorija Emanuela II (Vittorio Emanuele II) na sredini trga i druga zdanja i građevine izuzetne arhitekture i iz različitih perioda, a koje pored istorijskog, imaju i kulturni i umetnički značaj i danas su uglavnom sedišta državnih institucija.

Odatle možete krenuti ka elegantnom trgovačkom centru (Galleria Vittorio Emanuele II) iz XIX veka, u kome se nalaze ekskluzivne prodavnice i nekoliko restorana, gde uglavnom sede stranci, a manje Italijani. Ova galerija značajna je po visokoj staklenoj kupoli i mozaicima koji predstavljaju četiri kontinenta Aziju, Afriku, Evropu i Ameriku, a tu je i čuveni mozaik bika koji po tradiciju donosi sreću onome ko uspe da se zatvorenih očiju okrene 360 stepeni. Ako niste baš vični u tome, samo zatvorite oči i zamislite da ste napravili krug.

Piazza della Scala

Iz galerije izlazite na Trg Skala (Piazza della Scala), sa vrlo prijatnim ambijentom. U centru je statua Leonarda da Vinčija, a okolo su klupice gde možete da malo odmorite, pojedete parče pice i posmatrate ljude. Odmah preko puta nalazi se Teatro alla Scala, čuvena Milanska skala, pozorište u kome se izvode najznačajnije opere i dela klasične muzike u svetu. Ako zbog svetske popularnosti ove ustanove očekujete da vidite neku raskošnu palatu, po fasadi nećete ni primetiti da je upravo to Skala, čak ćete se možda i pitati koja je uloga te polukomunističke zgrade u samom centru Milana (koji inače nikada nije bio komunistički), ali je zato njena unutrašnjost posebna i od izuzetne važnosti zbog jedinstvene akustike. Samo pozorište nećete moći da posetite ako nemate kartu za neki koncert, balet ili operu, ali ako hoćete da vidite predvorje i muzej u kojima su izložene kolekcije slika, biste, garderoba i detalji koje operski pevači koriste na sceni, možete to učiniti za sedam evra. Ako želite da ispratite i neki događaj, volite klasičnu muziku, repertoar je stvarno impresivan, cene se kreću od trideset četiri do trista evra, u zavisnosti od mesta, ali to ste, dragi ljubitelji klasične muzike, nadam se, mogli da očekujete.

Quadrilatero della moda

Kad ste već tu, možete prošetati do kvarta Quadrilatero della moda gde ljubitelji mode i troškarenja nikako ne bi trebalo da propuste Ulicu dela Spiga (Via della Spiga), Montenapoleone (Via Montenapoleone), Manconi (Via Manzoni) i Korso Venecija (Corso Venezia), u kojima se nalaze prodavnice svih najpoznatijih i najskupljih svetskih brendova. Ako, kao većina ljudi, kod nas i u svetu, niste navikli da potrošite nekoliko hiljada evra na garderobu i obuću, onda, pre nego što odete u šetnju tim delom grada, popite neko žestoko pićence i cene će Vam biti smešne, a ako ne pijete, a hoćete da sačuvate srce, bezbedni ste jedino ako se previše ne približavate izlozima. Cena jedne torbe može biti veća i od godišnje bruto plate profesora u srednjoj školi u Srbiji.

Brera

U blizini se nalazi i kvart Brera, na koji su stanovnici Milana veoma ponosni, verovatno zato što tako modernom gradu daje malo starog italijanskog šarma. Brera je poznata po malim, ali prodavnicama sređenim sa stilom i ne tako brojnim, kao što to Italijani kažu, kafićima i restoranima. Lepa je Brera, moderna i čista, sa tipičnom italijanskom stambenom arhitekturom (žute, zelene i narandžaste fasade) sa velikim drvenim, starinskim ulaznim vratima, ali restauriranim i blistavim, sa prelepim saksijama i negovanim cvećem ispred samih ulaza i na balkonima, sređenim restoranima sa kariranim stoljnjacima na stolovima za dvoje (doduše, previše načičkanim, ako volite komoditet i intimu, možda ne bi bili po vašem ukusu), a mocarela i bosiljak mirišu na sve strane; pravi pravcati italijanski duh i ambijent za uživanje. Mnogi opisuju Breru kao ,,luksuznu, boemsku četvrt”. Svako na različit način doživljava luksuz i boemiju, ako se te dve stvari uopšte mogu spojiti. Ja zamišljam srpske boeme iz XIX veka kako u kafanama vode intelektualne razgovore uz muziku i vino, crtaju i pišu poeziju, pa mi se možda zbog toga čini da, iako prelepa i luksuzna, Brera nije boemska, bar ne u mojoj interpretaciji te reči.

Pinacoteche

U Breri se nalazi čuvena Galerija u Breri (Pinacoteca di Brera), u kojoj blistaju slike majstora od Rafaela i Tintoreta, preko Karavađa, zatim Modiljanija, do Karla Kara i mnogih drugih, i smeštena je u istoimenoj palati (Palazzo di Brera) čiji je ulaz slobodan i lako ćete je prepoznati jer su njena teška ulazna vrata skoro uvek otvorena. Poseta Galeriji, koja je ponedeljkom zatvorena, kao i uglavnom sve druge galerije i muzeji, ne samo u Italiji, nego i u svetu, plaća se i cena ulaznice je deset evra. Ako volite slikarstvo, odite i do Ambrozijanske galerije (Pinacoteca Ambrosiana), gde možete videti i Biblioteku i Muzej po ceni od petnaest evra, a mlađi od 18 i stariji od 65 godina imaju popust. Sa istim razlogom možete posetiti i Museo Poldi Pezzoli, zatvoren utorkom i cena je deset evra po osobi, mada je muzej malo dosadniji.

Castello Sforzesco

Za nekada zamak, a danas Muzej ,,Sforcesko “(Castello Sforzesco) trebaće vam malo više vremena ako stvarno želite da sve obiđete i vidite sve muzeje i sale u njemu. Ako ne platite kartu od osam evra (cena je smanjena, jer su neke sale u procesu restauracije, npr. Leonardova, i ne mogu se videti) ili deset evra (u svim ostalim redovnim posetama), zamak će vam biti dosadan, jer nećete videti ništa posebno ni interesantno; ima malo klupica, ali nema hladovine, tako da ne možete ni da se pošteno odmorite.

I ako niste ljubitelj umetnosti, što je moguće i opravdano, sigurna sam da ćete u Muzeju primenjenih umetnosti, muzičkih instrumenata i Muzeju nameštaja ili, možda, u Arheološkom, Praistorijskom i Muzeju posvećenom Egiptu naći nešto po vašem ukusu i interesovanjima, a ako jeste, neka vam ovo bude obavezna poseta, zaključno sa Mikelanđelovim poslednjim delom Pietà Rondanini i aktuelnim izložbama u galeriji zamka.

Ako vas ni to ne zanima, ispred zamka je fontana, koja je prelepo osvetljena noću i ako nije leto i nema komaraca, tu možete provesti lepe trenutke.

Parco Sempione

Kad obiđete zamak, izlazite na Park Sempione (Parco Sempione) koji je ogromne površine i pravo je osveženje ili oaza za grad sa visokim stepenom zagađenosti vazduha poput Milana. Park je u proleće najlepši, naravno, ne samo zbog prirode, već zbog ambijenta, jer svi ljudi tada izlaze u šetnju ili leže i uživaju na travi dok slušaju koncerte i zabavljaju se (na tome im inače ne zavidimo jer i mi isto tako koristimo naše parkove, pogotovu one u centru grada). Ako usput i ogladnite, a hoćete, ako obilazite ceo zamak, na samom izlasku iz zamka, a ulasku u park, sa leve strane nalazi se mala trafika sa tipičnom italijanskom brzom hranom, sendvičima, fokačama i picama, gde za 3-4 evra možete kupiti one italijanske sendviče sa hrskavim hlebom, italijanskom pršutom i sirom, ili sa pečenicom, mocarelom i svežim paradajzom, koje vam još i malo zagreju u pećnici i… Šta dalje da vam kažem? Nađite vašu klupicu, probajte i doživite ukuse Italije. Sa desne strane prodaje se sladoled, pošteno, i nije neki izbor, ali prija posle sendviča.

Arco della Pace

Ako volite ekskluzivnije varijante, kad prođete Kapiju mira (Arco della Pace), najznačajniju od četiri građevine u parku, naići ćete na trg sa koga se račvaju mnoge ulice (koje turistički gledano i nemaju neki poseban značaj, tako da odatle možete nazad ili da iz neke od njih hvatate prevoz za vaše odredište), a u njima su brojni kafići i restorani, gde uglavnom Italijani, ne turisti, vole da sede i jedu, gde konobari znaju imena svojih klijenata i kakvu kafu piju posle ručka i tu možete, ako je lepo vreme, da na nekoj terasici imati vrlo lep obrok, picu, pastu, salatu, pa čak i ribu i meso, sa flašom vode i kaficom koje ulaze u cenu, za 10 do 15 evra po osobi. Ako ne pojedete sve, ne stidite se da pitate da hranu ponesete, oni će vas pitati i kako želite da vam je upakuju.

Via Torino

Kad se ponovo vratite na Trg Duomo, Ulicom Torino, koja je poprilično dugačka, možete razgledati skupe i manje skupe prodavnice italijanskih brendova, moderne i poslovne, ali i stambene zgrade u raspadu, prodavnice sa lepo sređenim izlozima i stare prodavnice čiji se izlozi ne vide od prašine. Ako ste ponovo gladni, možete nešto čalabrcnuti usput jer ima mnogo pekarica u kojima se prodaje pica na parče, koja je fenomenalna, svakako, ali ipak, i dalje, to nije ona prava italijanska pica, ona, koju Džulija Roberts jede u Napulju u filmu ,,Jedi, moli, voli” i zato, prvo pogledajte film, ako već niste, a onda, ako vidite da se negde služi baš takva pica, odmah sedajte, možete jesti i rukama i ne mislite na kalorije.

Dok šetate, naići ćete na stubove Svetog Lorenza i na Ticijanova vrata i, ako volite religiozni turizam, na brojne crkve, prepune zlata, statua, slika, figura, pa čak i tapiserija, koje mogu biti interesante, a mene je posebno oduševila kupola kapele Portinari (Capilla Portinari), koja se nalazi u produžetku basilike Svetog Eustorđa (Basilica di Sant’Eustorgio), rađena po ugledu na Bruneleskog, koja impresionira bojama i sigurno je potpuno drugačija od svih kupola koje ste do sada videli.

Leonardo Da Vinci

Kad smo već kod toga, treba posetiti i crkvu Santa Maria della Grazia u kojoj se nalazi Leonardova ,,Poslednja večera” ( Il Cenacolo) na kojoj je maestralno oslikan trenutak u kome Hrist objavljuje da je izdajnik među njima, na veliko iznenađenje apostola. Najbolje je da ulaznice, koje koštaju dvanaest evra, rezervišete online, posete su organizovane u malim grupama, svaka traje petnaestak minuta i nije dozvoljeno slikanje.

U blizini crkve nalazi se Nacionalni muzej nauke i tehnike (Museo Nazionale della Scienza e della Tecnologia “Leonardo da Vinci”), ulaz je deset evra, a muzej je vrlo interesantan, čak i za decu. Tu ćete se posebno iznenaditi i oduševiti genijalnošću Leonarda da Vinčija i taj muzej treba i vredi posetiti. Kad smo već kod Leonarda, ceo Milano posvećen je ovom maestru iz Firence i njegovim delima, jer je tu proveo dvadeset godina svog života i zaslužan je za milansku renesansu, tako da, ako volite da kažete da ,,putujete i da ste proputovali pola sveta”, onda dobro znate da takav stav morate opravdati znanjem koje stičete na takvim putovanjima, pa nemojte otići iz Milana, a da ne vidite nešto od onoga što je on ostavio ne samo Italiji, već i čovečanstvu.

Navigli

Deo grada poznat kao Navilji deli se na Veliki Naviljo (Naviglio Grande) i Naviljo Paveze (Naviglio Pavese), gde mladi ljudi u Milanu izlaze na piće ili sladoled. Naviljo Grande je značajan zbog veštačkih kanala kojima se prevozio mermer za izgradnju katedrale, a u projektovanju kanala učestvovao je i sam Leonardo. Kanal je povezan mostićima, a sa obe strane nalaze se restorani, picerije, kafići i poslastičare i ako idete na pićence posle šetnje, odlučite se za jedan spritz, koji uglavnom košta sedam evra, (alkohol jeste malo skuplji), ali dajte sebi oduška jer stvarno prija, pogotovo one pijane, debele masline. Ako ne pijete alkoholna pića, onda se častite kanelonima, briošima – pogačicama ili krofnama punjenim sladoledom po vašem ukusu, sladoledima (kugla je dva- dva i po evra najviše, ali kakav sladoled!) ili ponovo nekom picom itd.

Noćni život

Kad je reč o izlascima i noćnom životu, Italijani se provode, ali ne kako mi to očekujemo. Ima dosta lokala, a njihov noćni život svodi se na večeru sa prijateljima, šetnju ili piće i na kraju, odlazak u diskoteke, koje su uglavnom van grada ili klubove u gradu. U zavisnosti od vrste muzike koju volite, vašeg raspoloženja, društva i namera s kojim ,, idete u život”, glavne zone za izlazak jesu Navilji, Brera i Sempione i tu ćete naći klubove za provod, po svačijem ukusu.

Arrivederci

Milano je prevelik grad i uvek je premalo vremena da ga u potpunosti upoznate. Zato se potrudite da šetate što više, i ne samo po najužem centru grada, jer ćete tamo naleteti na sve osim pravih Italijana iz Milana, već skitajte svuda kako biste stvorili nekakvu generalnu predstavu o tome kako Italijani sa severa žive, gde se kreću i kako se oblače i to je, valjda, svrha putovanja. Vrlo je bitno da imate udobne cipele, dobro društvo, nije vam potrebno ni toliko para da se lepo provedete, bitno je da nešto novo vidite i da znate šta ste videli, da obogatite sebe tim iskustvom.

Posle svih sladoleda, koktela i pica koje ste pojeli za ovako kratko vreme u Milanu, vreme je da se kaže ,, Arrivederci“. Posle Milana dobro će vam doći šetnja po Bergamu. Nadam se da ćemo najzad odložiti zimske stvari i da će posle ovih ludih vremenskih promena najzad početi pravo leto i zato se bacajte na dijetu jer idemo u Španiju na more.

Milano

Milano, glavni grad Lombardije, jedne od 20 administrativno nezavisnih pokrajina, sa milion i po stanovnika, posle Rima, najveći je i najvažniji grad Italije. Ovaj fantastični grad, jedan od vodećih finansijskih, trgovačkih i industrijskih centara, ne samo u Italiji, već i u Evropi i svetu, značajan je i za nauku, kulturu i turizam, a može se pohvaliti i najprestižnijim školama i fakultetima. Prva asocijacija na Milano jesu, svakako, moda i dizajn, pa ljudi iz celog sveta ovaj grad posećuju zbog sajmova, modnih revija, ali i zbog koncerata italijanskih i svetskih imena, fudbalskih utakmica, kao i velikog broja muzeja i galerija u kojima blistaju najvrednije i najpoznatije umetničke kolekcije.

Autobusom do Milana

Milano je od aerodroma u Bergamu udaljen nekih pedesetak-šezdesetak kilometara i do grada možete stići autobusom, vozom, autom ili taksijem. Autobuske kompanije Terravision, Orio Shuttle i Autostradale prevoze putnike od aerodroma do Glavne železničke stanice u Milanu (Stazione Centrale) po ceni od 5 evra u jednom i 9 evra u oba pravca. Autobusi su parkirani odmah ispred aerodroma i karte možete kupiti na aerodromu, u autobusu ili online.

Karte na aerodromu kupuju se na šalterima pomenutih kompanija na sredini hodnika. Vreme povratka na povratnoj karti nije obeleženo i nije potrebna nikakva rezervacija. Teravizion uz kartu daje i malu, korisnu mapu grada i taj detalj treba iskoristiti jer mape grada nisu nimalo jeftine na kioscima.

Prvi autobus kompanije Teravizion kreće iz Bergama za Milano u 4.05 ujutru, a zadnji u 00.45, dok je prvi jutarnji iz Milana za Bergamo u 3.10, a zadnji u 00.00. Sa kompanijom Teravizion deca do 4 godine ne plaćaju kartu. Prtljag je, takođe, besplatan.

Orijo Šatl ima skoro isti red vožnje, ali su njihove linije oko praznika, kada se i najčešće putuje, značajno redukovane. Deca do 2 godine putuju besplatno, a karte su jeftinije ukoliko rezervišete online.

Treća kompanije Autostradale kreće za Milano u 7.15,  u 7.45, a zatim cirkuliše na svakih petnaestak-dvadesetak minuta, dok prvi jutarnji iz Milana kreće u 2.45, a drugi u 3.45.

Povratni letovi za Niš iz Bergama su uglavnom u pristojno vreme, ali pri povratku uvek računajte dva sata pre leta na aerodromu i sat vremena vožnje autobusom iz Milana. Autobusi svih kompanija idu na svakih dvadesetak minuta i uglavnom uvek ima dovoljno mesta.

Druge varijante do Milana

Ako se odlučite da pre Milana posetite Bergamo, autobusom broj 1 sa aerodroma stižete do Glavne železničke i Autobuske stanice u Bergamu, odatle možete hvatiti voz ili autobus za bilo koji pravac. Cena karte za direktni voz je pet i po evra i vozovi idu na svakih dvadeset minuta.

Kad radnici ne štrajkuju, italijanska železnica izuzetno dobro funkcioniše, stoga vam, ako putujete do Milana ili do nekog obližnjeg mesta, auto realno nije potreban.

Ako se ipak odlučite za rent a car, auto možete iznajmiti već na aerodromu ili online. Vrlo je jednostavno i jeftino. (Pristojan auto može se naći i za manje od 10 evra dnevno.) Do Milana se stiže autoputem A4 i plaća se putarina od 3.80 evra. Ukoliko ne poznajete grad ili inače ne vozite po velikim gradovima, traba imati na umu da italijanski saobraćaj nije za turiste, a i parking je skup.

Ukoliko je vaša jedina opcija taksi, vožnja od aerodroma u Bergamu do železničke u Milanu koštaće oko 100 evra.

Smeštaj

Što se tiče smeštaja, u gradu se može naći ponešto za svaki džep. Izbor je veliki i, u zavisnosti od sezone, cene hotela, pansiona, B&B-a, Airbnb-ja kreću se od 45-50 evra, dok je u ekskluzivnim hotelima nešto malo skuplje, u proseku oko 500-600 evra po noćenju. Ako rezervišete preko pomenutih popularnih sajtova, obavezno obratite pažnju na lokaciju hotela, stana, kuća ili soba da kasnije ne biste kukali zbog velike udaljenosti, noćnog prevoza ili lošeg interneta.

Ako nemate problema sa korišćenjem gradskog prevoza, jeftinije opcije dalje od strogog centra grada (do 25 minuta vožnje tramvajem ili autobusom) uvek mogu da dođu u obzir.

Ipak, u zavisnosti od toga s kim putujete, vodite računa u kom delu grada odsedate. Na periferiji ima dosta imigranata i vidno siromašnijeg milanskog stanovništva pa se, zbog manje čistoće i estetske napuštenosti ulica i zgrada, lako može steći negativni utisak, iako ovi delovi grada nisu opasni i nema nasilja.

Privremeni komšiluk

Kao što sam napomenula, prvi susret sa milanskom periferijom nije uvek sjajan i neće vas oduševiti, pogotovu ako siđete na zadnju stanicu tramvaja broj 3. Ambijent na periferiji je u početku vrlo čudan i podseća na ambijent iz siromašnih naselja u Napulju i Rimu koji se mogu videti u filmovima sa Sofijom Loren i Marčelom Mastrojanijem. Periferna naselja u Milanu su rezidencijalni delovi grada bez ikakvog sadržaja, u koje opština ne ulaže i u kojima žive ljudi skromnijih primanja i oni koji su u gumenim čamcima došli do Italije da bi sebi obezbedili bolji život.

Vrlo je lako uporediti milanski komšiluk na periferiji sa komšilukom u našim manjim gradovima ili selima. Atmosfera je preopuštena, pogotovo leti kada svi polugoli beže od vrućine na ulicu i sede, pričaju i šale se sa drugima. Dok piri vetrić i lete kese, oni piju ispred zgrade, jedu sladoled u nekoj poslastičari, peku paprike, čuvaju svoju i komšijsku decu. Prizor je daleko manje interesantan od naše ideje o elegantnim italijanskim naseljima i gotovo da je dobar materijal za Kusturicu. Budući da se međusobno uglavnom poznaju, ljudi radoznalo i ne uvek sa velikim oduševljenem gledaju one koji tu ne pripadaju – turiste, ali nisi nasilni i nikog ne diraju.

Treba biti otvorenog uma i bez predrasuda dakle, ali uvek sa dozom rezerve. Ako se nekad zadesite na periferiji velikih italijanskih gradova, ili konkretno Milana, prvi utisak jeste bukvalno zastrašujući i vrlo neprijatan, ali ukoliko provedete par dana na istoj adresi, shvatićete da je sve pod kontrolom. Svi komšiluci su isti, i kod nas i u Milanu, i na periferiji i u centru. Na kraju krajeva, svako ide svojim putem, ne treba preterano obraćati pažnju.

Metro

Ako je vaš hotel ili smeštaj u centru i imate puno kofera, uvek je bolje da sa železničke ili autobuske stanice uzmete taksi. Po centru vožnja taksijem ne bi trebalo da košta više od 15 evra, a cene taksija su generalno, manje-više, kao u Beogradu.

Ako se odlučite da koristite metro, velika bela jabuka na trgu Duca D’Aosta, ispred glavnog ulaza železničke stanice može da posluži kao orijentir. Karta košta 1.50 evro i važi devedeset minuta od ukucavanja i za sve vrste gradskog prevoza. (Ako presedate ili dalje morate ići tramvajem, za vožnju kraću od 90 minuta ne morate kupovati novu kartu.) Karte se ne kupuju u prevoznom sredstvu.

Operateri

Kad kartu za metro kupujete na aparatu u metrou na železničkoj stanici, obavezno obratite pažnju na dešavanja oko sebe.

Na aparatima uvek ima dosta gužve i grupa uličnih operatera čiji je lider žena, reklo bi se rumunsko-romskog porekla, tu situaciju vešto koristi da opkoli turiste, šatro im pomogne da kupe kartu i opelješi ih do gole kože.

Ako ste laka meta, možda ste baš vi njihov izvor zarade. Iako na aparatima uvek neki jadni Amerikanac ili Japanac stoji i upozorava ljude da je bio žrtva krađe, policija i ne reaguje nešto preterano na njih, niti ih juri. Stoga, nikako ne dozvolite da vam neko od njih kupuju kartu.

Ako baš ne razumete ni jedan jezik na aparatu, pritisnite start i taster na kome piše 1,50 evro. To je vaša karta za jednu vožnju.

Neka vas masovno džeparenje ne uplaši, ta grupa aktivna je samo na ovoj lokaciji. Ipak, uvek vodite računa i pripazite na novčanike i torbe u metrou.

Karte za gradski

Ako ste smešteni negde u užem centru grada i volite da pešačite, možda vam prevoz i ne bude potreban. Ukoliko morate ili želite da koristite prevoz, u Milanu su vam na raspolaganju metro, tramvaj i autobus koji su vrlo česti, a karte se kupuju na trafikama ili automatima u metrou. Na pomenutom trgu, karte možete kupiti na svim belim trafikama sa osvežavajućim napicima i izbeći susret sa džeparošima.

Najpogodniji je tzv. biljeto đornalijero (Biglietto giornaliero) – dnevna karta sa neograničenim brojem vožnji, koja košta 4.50 evra ili biljeto biđornalijero (Biglietto bigiornaliero) – dvodnevna karta od 8,25 evra.  Izbegavajte da kupujete karte u metrou, ne samo zbog mogućih neprijatnosti sa džeparošima, već zato što je izbor veći i neke karte se kupuju po zonama, dužini vožnje, broju vožnji  i tako dalje, što, ukoliko ne znate jezik i njihov sistem gradskog prevoza, može da bude zbunjujuće.

Metro možete koristiti od 5.40 ujutru do 00.30, tramvaj od 4 – 4.30 do 2 – 2.40 u zavisnosti od linije, a autobuse i filobuse od 5.30 – 6 do 1.30 – 1.45. Noću je ipak bolje koristiti taksi.

Glupa odluka

Ako koristite prevoz (a u nekom trenutku, sigurno hoćete jer je Milano ogroman), vrlo je bitno da kartu kupite pre ulaska u prevoz i čekirate na aparatima u prevozu. Dovoljno je da kartu jednom nemate ili da je imate, ali da svojevoljno odlučite da je ne čekirate i da, po Marfijevom zakonu, naiđe kontrola.

Ako nemate nekog da vam održi kraći kurs o tome kako se mesec dana voziti u italijanskom gradskom prevozu bez i jedne jedine plaćene karte (znanje koje se stiče pažljivim studiranjem i analizom kontrolora) ili nemate mangupske fazone da nadmudrite Italijane, koji su sami po sebi hohštapleri visokog stila, ili bežite čim vidite kontrolu ili kartu kupite i overite je i ne blamirajte se i ne plaćajte kazne, kao ja. Da.

Umesto da hvatam maglu, iako sam tek kad su bili na metar od mene ukapirala ko su zapravo ti zgodni frajeri, ja donesem ishitrenu i glupu odluku da prihvatim odgovornost za svoje postupke i suočim se sa njima. Moj pokušaj da budem pametna ili i da se pravim glupa i gluvonema nije upalio. Srećom, moj bezobrazluk nije proradio i nisam se inatila predstavnicima javnog reda koji su samo uporno želeli da naplate kaznu. Odbila sam mogućnost da sa njima odem do policije i odložim plaćanje kazne koja bi kasnije stigla na kućnu adresu. Budući da je tih dana u Italiji i svim zemljama EU stupio na snagu zakon o naknadnom plaćenju kazni kojim se zabranjivao izlazak iz zemlje dugovanja do trenutka poništenja duga, to je bilo najbolje što sam u tom trenutku uradila jer bi, da je do toga došla, tek onda izbio pravi cirkus. Teškog srca oprostila sam se od markiranih sandala na rasprodaji. Tako da…, kupite i čekirajte karte. To vam je moj savet.

Dnevnu ili dvodnevnu  kartu sa više vožnji čekirate samo prvi put, osim u metrou.

Ukoliko putujete u sopstvenom režiji, navedene tehničke stvari i sitnice i neprijatnosti iz ličnog iskustva potrebno je znati da biste izbegli nerviranje i više uživali u putovanju. Milano je izuzetan grad i  sigurno će vas oduševiti.

Aerodrom u Nišu

Ako nikad niste bili u Italiji, evo prilike da direktnim letom iz Niša skoknete Rajanerom u šoping do Milana, kao što su to nekad radili naši roditelji, ali vozom, i do Trsta.

Milanska katedrala- Duomo

Zahvaljujući aerodromu ,,Konstantin Veliki” u Nišu, svi smo na dobitku, i putnici i grad. Aerodrom postoji dosta dugo, ali njegova popularnost raste od pre par godina kada su dve velike niskobudžetne kompanije, Rajaner i Vizer (Ryanair i Wizzair), počele sa radom i time nam omogućile da se, bez prevelikog troška, prošetamo do nekih interesantnih evropskih destinacija. Takođe smo u prilici da se pokažemo kao dobri domaćini strancima, koji isto tako, sa malo para, dolaze da posete našu prelepu zemlju ili da kroz nju samo prođu, na putovanju ka nekoj drugoj zemlji.

Kako doći?

Aerodrom je udaljen 4km od grada Niša i vrlo je dobro obeležen, iz bilo kog pravca Srbije da dolazite. Do aerodroma možete stići gradskim autobusom ili taksijem iz Niša, kao i taksijem ili kombijima iz drugih gradova Srbije, koji, po određenim, uglavnom fiksnim tarifama, voze specijalno do aerodroma.

Ako dolazite kolima autoputem, pratite pravac Niš i nećete zalutati, iako prolazite kroz grad. Ukoliko se, ipak, zbunite, uvek možete zaustaviti auto i pitati nekog od prolaznika. Nišlije će se sigurno potruditi da vam lepo objasne kojim putem treba da idete.Parking na aerodromu je na otvorenom i svako zadržavanje duže od 15 minuta plaća se 200 dinara po satu.

Ako dolazite iz grada Niša ili iz nekog drugog grada, sa autobuske stanice možete koristiti i gradski prevoz, liniju 34, koja svakog radnog dana cirkuliše na relaciji centar – aerodrom od 6 ujutru do 9 uveče, na svakih 20- 30 minuta. Pored Glavne autobuske stanice, gradski autobus možete hvatati i sa drugih stanica u gradu (možete pogledati na internetu), a karta se kupuje u autobusu kod vozača i košta 60 dinara.

Iz Niša do aerodroma možete doći i taksijem, koji ne bi trebalo da košta više od 500 dinara, ali spremite 1000, za svaki slučaj. Mnoge turističke agencije i prevoznici iz drugih gradova Srbije prevoze putnike kombijem i najbolji način da o cenama i polascima saznate nešto više jeste putem oglasa na lokalnim televizijama ili tradicionalnom metodom raspitivanja u komšiluku.

Na aerodromu

Aerodrom u Nišu je, jednom rečju, mali, što je odlično, jer nikada neće biti prevelike gužve. Ali, i bez obzira na njegovu veličinu i manji saobraćaj u odnosu na druge veće aerodrome, uvek se preporučuje da na aerodromu budete jedan i po, do dva sata pre leta.

Prvo što treba da uradite kad stignete na aerodrom jeste da se sa svojom putnom dokumentacijom – pasošem i odštampanom avionskom kartom uputite ka šalteru te kompanije. Vrlo je bitno da ne zaboravite da se čekirate onlajn i odštampate kartu (nije potrebno da bude u boji, važno je da se vidi bar kod) jer ako vam to, umesto vas, na aerodromu radi personal kompanije, koštaće vas mnogo više. Naravno, možete skineti aplikaciju Rajanera i čekirate se preko nje, ali samo ukoliko ste već u stranoj zemlji i putujete dalje jer aplikacija, iz nepoznatog razloga, još uvek ne funkcioniše u Srbiji, pa vam je za onlajn čekiranje ipak potreban kompjuter.

(Ukoliko ste na nekom mnogo većem aerodromu, prvo što treba da uradite jeste da nađete ekrane, bimove ili televizore na kojima ćete se informisati o svom letu. Važno je da tražite departures ekrane – sa slikom aviona koji poleće – koji obaveštavaju o polascima, jer su tu negde i arrivals – sa slikom aviona koji sleće – koji izveštavaju o dolascima i koji mogu da izazovu opasnu paniku i frku.

Na departures ekranima – ekranima sa polascima nađite airline– kompaniju kojom putujete, flight number – broj leta, time – vreme polaska, to – destinaciju do koje putujete, terminal– terminal (ukoliko ih ima više), counter ili check-in – broj šaltera na kojem se čekirate i status– stanje leta, koji može da bude cancelled – otkazan, on time – na vreme itd. Odatle odlazite na šalter na kome treba da se čekirate.)

Check-in

Na šalteru za check-in će vam pregledati karte i pasoše, izmeriti kofere, u slučaju da ih imate, i preuzeti ih za vas. Low cost kompanije (kompanije sa niskim cenama karata), konkretno Rajaner, omogućavaju putniku da putuje sa ručnim prtljagom do 10 kg i malom torbom, ali politika o ručnom prtljagu varira, zato uvek proverite šta jeste, a šta nije dozvoljeno. Ukoliko želite da ponesete veći kofer, do 20 kg, taj kofer morate platite (otprilike 60, 65 eura po povratnoj karti). Ukoliko je kofer teži od dozvoljene težine, nemojte brinuti, i dalje možete poneti sve, ali uz doplatu, koja varira od kompanije do kompanije i koja je verovatno mnogo veća od cene same karte. Ukoliko ne želite da doplaćujete, najbolje je da kofer izmerite kod kuće, i više puta, pogotovu ako sumnjate da je neki član porodice, sa najboljom mogućom namerom, ubacio neki tipični lokalni proizvod bez vašeg znanja. Inače, u ručni prtljag uvek možete poneti sendvič ili nešto za grickanje, ali ne i tečnost.

Što se tiče ljubaznosti osoblja na niškom aerodromu, ono uglavnom jeste vrlo ljubazno, možda čak i ljubaznije nego na mnogim drugim aerodromima. Kažem uglavnom, jer, iako je ljubaznost na takvim radnim mestima, ne samo obavezna po profesionalnom kodeksu, već, zaista, prekopotrebna, zbog svog putničkog uzbuđenja i stresa, kada je i mali osmeh bitan, svakako da ćete na svim aerodromima u svetu, pa, i u Nišu, naići na osoblje koje taj uslov ne može uvek da ispuni. Ako primetite neku vrstu neljubaznosti, iako znate da je to odraz neprofesionalnosti i loša slika koju aerodrom šalje u svet, nemojte se preterano tangirati niti ikome zameriti, svi mi ponekad dajemo sebi pravo na senzibilitet na radnom mestu. Zato stavite svoje kofere na traku da radnik može, komotno i bez previše pomeranja, da zalepi etiketu i ne kolutajte očima jer nećete mnogo postići. Efektivniji su mejlovi sa primedbama na način rada personala ili komentari u knjizi utisaka.

 Check-in ili direktno gejt?

Iako je glavni cilj čekiranja i štampanja karti onlajn smanjenje ljudske radne snage na aerodromima, a samim tim, i troškova kompanija, pozitivna stvar u svemu tome jeste mogućnost da putujemo brže i efikasnije, bez preteranog gubljenja vremena na raznim šalterima jer bi, u teoriji, sa odštampanom kartom i bez velikog prtljaga trebalo ići direktno na bezbednosnu kontrolu i gejt.

Međutim, u praksi nije baš uvek tako.

I u slučaju da imate samo ručni prtljag i odštampanu kartu, u zavisnosti od kompanije, ipak morate otići do šaltera, jer to pravilo važi za sve putnike koji putuju sa pasošem zemalja koje nisu članice Evropske unije. Ako pored našeg državljanstva imate državljanstvo – pasoš i/ili ličnu kartu neke od zemalja članica, nije na odmet da prilikom putovanja imate dokumenta obe zemlje, jer ćete time izbeći mnoga pitanja i ubrzati proces provere.

 Bezbednosna kontrola

Šarmantne dame uglavnom stoje ispred trake na kojoj ručni prtljag odlazi na skener i opušteno ćaskaju i smeju se što nekad može da nervira jer deluje neprofesionalno. (Ukoliko ste na nekom velikom aerodromu i takvog personala nema, moraćete da sami skenirate bar kod sa karte.)

Na sigurnosnoj kontroli mora se skinuti sav nakit, marame, jakne i obuća sa debljom štiklom, platformom, kao i čizme. Sandale, patike i cipele sa tanjim đonom, uglavnom se ne skidaju, osim ako se to specijalno ne zatraži od vas. Kaiševe i sve metalne stvari, tablet, fotoaparat, laptop ili neki drugi elektronski uređaj, morate pokazati i staviti u posebnu kutiju. Kozmetiku bi, po novim pravilima, trebalo staviti u providnu kesu ili torbicu, a tečnost ni kreme u pakovanjima većim od 100ml nisu dozvoljene. Ukoliko imate istrošenu pastu za zube u originalnom pakovanju od 200 ml, biće vam oduzeta, zato nemojte reskirati sa skupim parfemima, dezedoransima, uljima za kosu i sl. u velikim ambalažama.

  Pasoška kontrola

Na pasoškoj kontroli mogu vas, ali i ne moraju, sačekaju mnogo pitanja; ,,Gde putujete, zašto i koliko dugo ostajete?” – praksa koja je prema novoj politici o pravima putnika potpuno suvišna.  Nemojte se iznenaditi ako vas baš u Italiji pitaju koliko para nosite, što, naravno, nije u redu, jer niste u obavezi da prijavljujete sume manje od deset hiljada evra. Vlasti, naravno, imaju prava da vam kofer otvore i da vas pretresu, što bi se reklo i ,,do gole kože”, ali pitanja ove vrste su stvarno previše direktna i nekorektna.

Ako iz jedne zemlje Evropske unije putujete u drugu, nećete imati fizički dokaz u pasošu da ste u drugoj zemlji boravili (imaćete samo pečat zemlje ulaska u EU).

 Zanimljivost sa aerodroma u Nišu

Jedna zanimljivost vezana za niški aerodrom, jeste da, ukoliko želite da kupite flašicu vode na free shop-u, morate se odlučiti da li vodu želite piti na aerodromu ili u avionu. Ukoliko vodu pijete u avionu, ona će biti propisno upakovana u providnu plastičnu kesu, što znaći da, ukoliko ste žedni u tom trenutku i mislite da ćete kasnije u avionu ponovo ožedneti, morate kupiti dve vode, koja nije jeftina i švajcarske je marke i kvaliteta. Takva politika je logična, naravno, jer štiti prava kompanije koja vodu prodaje na aerodromu, kao i prava druge kompanije da u avionu prodaje svoju vodu i ostvari dodatnu on board zaradu. Generalno, ova praksa je neobična, ali svako brine o svom biznisu, tako da nema ljutiš, samo nemojte preterivati sa hranom pre puta da se ne bi dodatno stavljali na trošak. (Prava je šteta što na našim aerodromima prodajemo tuđe, a ne naše brendove vode, ali, biznis je biznis).

 Kulturo, kulturo!

Kad dođe vreme za ukrcavanje – boarding, retko se prvo pozivaju putnici sa decom, posebnim potrebama ili stariji, što je zaista veliki propust i sramota. Retko kad i sami putnici pokažu inicijativu da tu praksu promene jer uglavnom svi žure da što pre uđu u avion.

Po pravilu prvo ulaze putnici sa prioritetom. U duhu našeg mentaliteta vrlo često se ulazi bez reda, što kod, kao malo kulturnijih strancama, u početku izaziva čuđenje, ali oni vrlo brzo uče od nas i vešto primenjuju isti “briga me” sistem. To se ne događa u drugim zemljama, ali stajanje u red i nije vezano za zemlju, već odraz lične kulture i odgovornosti svakog pojedinca.

Pre ulaska u avion

Na većim aerodromima sa gejta ulazite pravo u avion ili autobus koji vas vozi do aviona, u slučaju da je isti udaljeniji. Poslednjih godina Rajaner je dosta poboljšao uslove putovanja jer se nekad po pisti sa koferima išlo petnaestak- dvadesetak minuta, i po kiši i snegu.

Sve kompanije vrlo često menjaju politiku ručnih prtljaga. U slučaju Rajaera, samo putnici sa prioritetom, koji se dodatno naplaćuje 6 i više evra po letu, mogu uneti ručni prtljag u avion. Ako se do aviona dolazi autobusom, prioritet garantuje i mesto za sedenje. Prioritet možete kupiti prilikom kupovine karte ili kasnije, kao dodatnu uslugu na već kupljenu kartu i do 2 sata pre leta.

Najzad ukrcavanje!

Vrlo je moguće da vam na samom ulazu u avion još jednom provere pasoš i kartu, pa neka vam zato budu na dohvat ruke. A kad uđete u avion, onda je to to.

Srećan put i uživajte u daljem putovanju!